Miloš Biković: Sok i čokolada su nam bili luksuz!

Popularni umetnik Miloš Biković govorio je o svom odrastanju, školovanju, porodici, počecima karijere, slavi koju je doživeo, ali i o ponudama da postane političar.

Zabava 30.09.2020 | 20:40

- Otvoreno su me zvali iz raznih stranaka da postanem član njihovih partija. Na sve te pozive sam se uljudno zahvaljivao i odbijao ih. Nikada zbog toga nisam doživeo neku presiju ili neprijatnu situaciju. Niko me nije zvao i rekao: "A nećeš?! E, sada ćeš da vidiš kako ćeš da prođeš." Jasno je kojom profesijom se bavim i njoj sam maksimalno posvećen. Smatram da javne ličnosti treba da koriste svoju slavu i uticaj da ukažu na neki problem u društvu, ali da nema potrebe da se obavezno bave politikom.

Miloš kaže da mu je žao što je došlo do prekida snimanja filma i serije "Košare".

- Nismo se udostojili kao narod da uradimo taj projekat onako kako ti heroji zaslužuju. Očekivao sam da će se tako nešto dogoditi jer imam utisak da se rat i dalje vodi nad grobovima i sećanjima tih ljudi. Odrekao sam se honorara od tog filma, jer nisam želeo da uzmem ni dinar da bih se uopšte udostojio da glumim u njemu. Nadam se da će se sve nesuglasice rešiti i da će se snimanje filma nastaviti. Država u ovakvim situacijama mora da reaguje ako se već takav projekat našao u rukama ljudi koji ne mogu da ga realizuju.

- Politička situacija se razlikuje od države do države. Imate zemlje u kojima glumci otvoreno podržavaju različite partije i kandidate za predsednike, a ima i onih u kojima situacija nije takva. Ali pričaću o Srbiji. Mislim da kao glumac ne treba da se bavim politikom jer nemam sve informacije koje su mi neophodne... Da bih bio uspešan u tome, morao bih da znam šta je provokacija, da li, tačnije, kako inostrane službe dejstvuju u zemlji, da li postoji zamaskirani javašluk i korupcija, ko je zaista žrtva, a ko se proglasio žrtvom da bi mogao da vrši agresiju, ko šta finansira... To su sve pitanja na koja bih morao da znam odgovore da bih uopšte mogao da se založim za neku političku opciju. Zato sam uzdržan po tom pitanju. Ne bih želeo da zbog svoje neinformisanosti mnoge ljude navedem na pogrešan put. Kada zbog tebe jednom naprave pogrešan izbor, ne možeš kasnije da im kažeš "Izvinite". Posle toga mi više nikada neće verovati, izgubio bih svoj integritet i pitali bi me: "Zašto o tome nisi ranije razmišljao nego se sada kaješ." Morao bih da budem potpuno posvećen politici, da bih se njome bavio, a ja to ne želim.

Bez obzira na to što ga politika ne privlači, Biković se više puta tokom karijere našao u društvu političara. Jedan od najmoćnijih ljudi na svetu, predsednik Rusije Vladimir Vladimirovič Putin dodelio mu je priznanje "Medalja Puškina" za zasluge u oblasti kulture i za zbližavanje kultura i nacija.

- Ta nagrada mi je dala ohrabrenje i vetar u leđa. Bilo je to veličanstveno priznanje pogotovu jer sam ga dobio iz Putinovih ruku. Mi smo u potpunosti diskreditovali naše institucije. Kod nas se često podrazumeva neki pogubni dvosmisleni kontekst kada ti predsednik ili ministarstvo dodeli neku nagradu i uvek se na to gleda sa zadrškom kao da su ti to dali zato što je to marketinški potez za onog koji uručuje, a ne zato što taj orden zaslužuješ svojim delima. U Rusiji institucije nisu diskreditovane i kod njih se u državne nagrade ne sumnja toliko.

Miloš živi na dva kontinenta, stalno putuje, pa je tako nedavno letovao u Hrvatskoj. Zbog boravka u susednoj zemlji suočio se sa salvom negativnih komentara. Dok su ga jedni pitali šta traži u "Ustašiji", drugi su mu poručili da "Oluja i Jasenovac za njega nemaju nikakvu cenu." Biković, međutim, kaže da to nije tačno i poručuje da osuđuje sve zločine Hrvata: - Razumem ljude koji su to komentarisali jer su rane od posledica ratova i ratnih zločina koje su ustaše počinile, a koji su bili monstruozni, i dalje sveže. Važno je znati da odlazak u Hrvatsku nije podrška tim zločinima. Onda bi i odlazak u Nemačku bio podrška nacistima, a putovanje u Ameriku podrška NATO bombardovanju Srbije. Ako sve to tako posmatramo, onda bi trebalo da se zatvorimo u kuću i nigde da ne izlazimo - kaže Miloš.

Miloš je pandemija koronavirusa naterala da kupi kuću u selu nedaleko od Valjeva. Tamo pronalazi mir od gradske vreve i gužve.

- Još uvek nemam vremena da obrađujem zemlju i sadim voće i povrće, ali biće vremena i za to. I dalje imam mnogo posla u Beogradu da bih stigao da se bavim time.

- Neophodno je da komuniciramo sa ljudima. Kontakt kroz kulturu je način na koji se zemlja najbolje predstavlja u svetu. Tako se otadžbina štiti pre nego što dođe u situaciju da se brani. Kada odem u Hrvatsku, ja predstavljam svoju Srbiju. Hrvati me prepoznaju i pitaju me kada će drugi deo filma "Južni vetar" ili kada će konačno početi da se prikazuje film "Hotel Beograd". To su važne stvari. Dobro je da smo po kulturi prepoznatljivi! Nema ničeg lošeg u tome da oni dođu kod nas, niti da mi odemo kod njih. Niko me ne može ubediti da u Hrvatskoj žive samo ustaše i da svi oni mrze Srbe. Budućnost srpsko-hrvatskih odnosa jeste u tome da normalni, miroljubivi, ispunjeni i srećni ljudi stvaraju nove veze koje će jednog dana promeniti odnos između ova dva naroda, ublažiti mržnju i zaceliti rane. Verujem u to, pa se u skladu sa tom verom i ponašam.

Miloš je rođen samo tri godine pre raspada SFR Jugoslavije. Poput mnogih porodica, i Bikovićeva je u ta ratna vremena živela u lošoj materijalnoj situaciji.

- Devedesete godine bile su teške za nas. Tata je ostao bez posla i bilo je momenata kada nismo imali ni za najosnovnije potrebe, a sok i čokolada su nam bile luksuz. Ali nije tada bilo teško samo nama već celoj naciji.

Bez obzira na to što nije bilo para, što se nije putovalo i uživalo u izobilju, Miloš nije, kako tvrdi, imao nesrećno detinjstvo:

- Sa drugarima sam često igrao košarku, fudbal i ostale igre koje su zahtevale da budemo aktivni i da se družimo. Imali smo sreće, jer današnje generacije odrastaju uz ekrane mobilnih telefona i ne viđaju se, već se igraju u tom virtuelnom svetu, nesvesni posledica.

(kurir.rs/hit)