"Rekoše mi neki dan, da bi svojim glasom za njih mogao rješiti sve svoje probleme"

- Rekoše mi da sam srećan jer sam izgubio samo nogu, nisam u kolicima?!? Rekoše mi da bi ih mogao počastiti, pa bi se možda nešto i uradilo?!?

Republika Srpska 22.09.2022 | 11:10

U našu redakciju stiglo je pismo ratnog vojnog invalida Darka Đuriča, koji ističe da je osramoćeni i poniženi pripadnik Vojske Republike Srpske. 

U pismu ratnog vojnog invalida Darka Đurića, rođenog 16.12.1973 godine, osjeti se sva bol i ogorčenost što su oni koji su stvarali Republiku Srpsku i branili svoj narod danas na posljednjem mjestu prioriteta ove vlasti.

Ovo je sadržaj pisma:   

- Teško sam ranjen 18.08.1992 godine, ali sam dobio privilegiju da živim, za razliku od moga brata, moga ratnog druga Dade Ostojića, koji je taj dan smrt uzeo samo za sebe. Odrastao sam u uvjerenju da je najveća i najčasnija obaveza svakog muškarca da se odazove pozivu svoje države i da bez pogovora ispuni svoje obaveze.

Dobio sam poziv da se javim u JNA, što me učinilo srećnim i ponosnim, moje roditelje, braću, rodbinu, kumove i prijatelje, takođe. Proslavili smo, igrali smo kolo za vojnika, igrao sam i ja sa obe noge. Pjevali i igrali, kako dolikuje, jer svi smo slavili tada.

Blago kući, koja othrani vojnika. Vojnika, koji se vrati kući.

I opet bih, možda, sve ponovio, ali bih ipak, malo i razmislio ovaj put, a možda bih i sačekao da idemo svi u život ili smrt, jer nismo onda svi išli, a kite se danas ove srpske patriote i poručnici/generali našim perjem. Busaju se u prsa oni koji su i ratne filmove, preskakali, jer su prebacivali na druge kanale.

Tako su prebacili i ovaj posljednji rat na drugi kanal, a nas su poslije rata počeli žive zatrpavati u kanale iz kojih ne izlazimo.

Nisam ja u 18. godini života, ni sanjati mogao, da ću ubrzo ispunjavati svoju zakletvu, ali sam vjerovao u državu.

Nisam ni sanjao, ali sam stao, rame uz rame sa braćom i ispunio svoju obavezu. 

Nisam ni sanjao da ću ostaviti dio sebe na nekakvoj livadi za koju nisam znao da postoji. 

Ostavio sam sebe u livadama Republike Srpske. 

Nisam ni sanjao da ću se suditi sa Republikom Srpskom, ne vjerujem ni sada da je stvarnost?!

Jeftinije je mojoj državi da se sudi sa mnom, sa nama, nego da nam obezbijede živote dostojne čovjeka. Vlasti odgovara da se sudimo, jeftinije je i duže traje, a ne moraju ispunjavati obavezu, jer nestajemo jedan za drugim. 

Da mi je samo jedan dan ona moja noga i da imam moć da probudim moju usnulu braću iz vječnog mira, da se postrojimo i pitamo samo jedno pitanje?

Državo, zakletvo i obavezo naša, ima li te??? 

A, ja! Ja i dana ispunjavam svoje obaveze, jer volim Republiku Srpsku, ali ne volim ovo što rade s njom. Ispuniću obavezu i neću dozvoliti da se izbrišu oni koji su ostavili živote i snove tamo na granicama Republike Srpske!!!

Rekoše mi da sačekam, jer je pauza, pa i oni su ljudi, pobogu?!?

Rekoše mi da nema para za novu protezu, kriza je?!?

Rekoše mi da sam srećan jer sam izgubio samo nogu, nisam u kolicima?!?

Rekoše mi da nisam jedini ratni vojni invalid, ima nas još?!? 

Rekoše mi da bi ih mogao počastiti, pa bi se možda nešto i uradilo?!?

Rekoše mi neki dan, da bi svojim glasom za njih mogao rješiti sve svoje probleme?!? 

Traže od mene da glasam za njih!?! 

Vele, tako ću rješiti sve svoje probleme.

Pa moj problem ste vi, vas hoću da se rješim!

Kriza je samo kada smo mi u pitanju, a kada mijenjate vaše crne limuzine svake tri godine, kako se ministri ne bi vozili u konjskim kolima, onda nije kriza.

Mi sakati možemo svakako... 

Ne zamjeram ja onom borcu-ratniku sa druge strane, što je 92. pucao u mene i napravio me invalidom, pa i on se zakleo svojoj državi i svome narodu da brani... Zamjeram vama! 

Zamjeram mojoj braći koji šute. Samo me interesuje šta je sa mojom braćom ratnim vojnim Invalidima, demobilisanim borcima???

Zašto ćute moja braća, a ostavili smo svaki od nas, dio sebe, širom Republike Srpske...?

Je l' možda neko namirio otkinute ruke i noge, izbijene oči, slomljenje kičme...? 

Danas govorim istinu i samo istinu, pa neka me i ubiju, jer znam da ću pred Bogom, pred nebeskim sudom, stajati na obje svoje noge i pridružiću se svojoj braći u nebeskom stroju! 

Neka dječaci moji, sinovi moji, zapamte da su imali oca, borca u jurišu, a ne zatrpanog u kanalu sramote! 

Ovo pismo potpisuje Darko Đurić RVI, odlikovan medaljom Majora Milana Tepića, 1. bataljon Vojne Policije VRS

(BN)