Пантелиндан деведесет и пете - голгота мајке Кате

Најтеже је када у бјежанију крену завичаји, успомене, прекинуте љубави, радости и жалости, коријени фамилија... Када крене стари крај, а у њему само остану огњишта. А све то што је прије двадесет и пет година покренуто „Олујом“ и пошло да се спасе од страдања прошло је кроз Семберију и Бијељину. Највише невољника стигло је баш на Пантелино, Пантелиндан, Пантелеј деветог августа, на дан који ова равница одвајкада слави. 

Република Српска 10.08.2020 | 15:46

Те опаке године у Бијељини никоме није било до славља. А како би и било када су све улице у граду закрчене тракторима, приколицама, аутомобилима, камионима... Тако и путеви, онај од Брчког, па и они ка мостовима на ријекама Сави и Дрини. У њима нејач, старци, болесни, рањени, домаћини... Долазе невољници протјерани из Хрватске као набујала ријека.

Расуле се породице, погубила се дјеца, застали старци. Најтеже је самохранима. Прибијају се уз рођаке, уз комшије, уз познанике – уз људе.
Долазе невољници из даљина, застану у Бијељини, па опет крену у даљине. Они што застану моле за помоћ.

Уз ограду на крају града према Рачи шћућурила се старица. Зове се Ката јовић. Кренула је са збјегом, није јој ово било први пут у животу. Има деведесет и двије године. Преморена. Онемоћала. Једва дише. Препланула од сунца. Поглед је ко зна гдје одлутао. Руке је преклопила преко крила. Ко год прође поред ње она промуклим гласом запита: 
- Јавите мојој снајци Ради да дође по мене.
- Гдје вам је, мајко, снаха Рада? – питају пролазници.
- Она ради у социјалном... У Београду. Тамо је и њен син, мој унук. Само јој ви јавите, молила је старица.
- Одакле сте, мајко?
- Из Дрниша... Да... Из Дрниша. То вам је тамо на мору.

Старица нема више снаге да начини ни један корак. А како наћи њену снајку када је Београд препун Рада. Да бар зна улицу, број или било шта како би се пронашла њена Рада. 
- Јавите мојој снајци Ради да дође по мене... Чим чује одмах ће доћи из Београда – и даље је молила старица.
На срећу наишле су неке њене комшије, смјестиле је у приколицу и повезли за Београд. Можда ће, уз помоћ комшија, заиста пронаћи снајку Раду. 

Породица Јовице Радића из села Бушевац код Доњег Лапца моли да се некако јави њиховим рођацима у Инђији да су кренули њима. А како. Ни они не знају адресу. Нити њихов телефон. Једна Бијељинка има пријатеље у Инђији, назвала их, па је убрзо стигао одговор – рођаци ће их чекати возилима у Сремској Рачи.
И Дула Дрљан из Глине се код невољника који пристижу у Бијељину, распитује се за мајку Милку. Нико је није видио. – Чекај је, наићиће она. Никога не остављамо на цести – храбри је неки старац за воланом трактора. 
– Срећом, Марија ми је с дјецом већ у Београду – храбри се Дула.

Мирко Вранковић је кренуо из села Смрдељ код Кистањ, у близини манастира Крка. Када је било бомбардовање  код Петровца изгубио му се син Никола. Тражи га. Распитује се... Наишле су му комшије. Рекли сму му да је Никола жив и да су прије два дана ручали са њим. У колони је.
Онда је Вранковићу позлило. Због исцрпљености, јер данима нити је шта јео нити пио. Изгубио је течност. Смјестили су га у бијељинску болницу.

Страдалничке приповијести казивали су и Слободан Мајрјановић из Крајишких Брђана код Цапрага, које је остало пусто. Сви су кренули у избјеглиштво, затим Стево Домазет коме су пред бјежанију оперисани залисци на срцу, Ђуро Пилиповић, пружни радник са унске пруге из села Беглука код Лапца, који је повео деветоро дјеце, супругу Даринку, оца Мирка и помајку Манду. А Пилиповићи, Ђурина дјеца су: Дражен, Јово, Мирко, Зорица, Зоран, Горан, Драгана, Нада и најмлађи Божидар, још беба. Рођен је на Божић, а о Пантелиндану је већ избјеглица.

Сви они, и још која хиљада избјеглих Срба са вјековних огњишта, чекају воз на бијељинској  Жељезничкој станици, па да наставе пут у нове даљине.

Свих ранијих година на овој станици било је на стотине путника, па и хиљада, из Срема и семберских села који су у Бијељину долазили на пантелински вашар. Те деведесет и пете године прошлог вијека на станици су само били невољници. Равничари су заборавили на славу, па умјесто што би о том светитељу гостили своје рођаке, кумове и пријатеље, сада храну дају невољницима.

Тако је то било. Не поновило се више никоме и нигдје.
 
(БН)