У туђини схватио зашто никада није требало да оде

"Идем преко", реченица је која одзвања у глави великог броја забринутих српских мајки, очева, браће и сестара и само један мали делић мучне статистике која говори о све већем броју наших људи који срећу, знање, новац или авантуру траже ван граница Србије.

Србија 16.05.2021 | 20:50

Ипак, неколицина њих након неког времена одлучи да се врати, а како то изгледа и колико је тешко земљу из које смо потекли поново учинити домом након година проведених у туђини, за "Балкан Инсајт" описао је Срђан Гарчевић, аутор блога "Натшел Тајмс".

"Постоји пет емоционалних фаза кроз које пролазите пре него што поново учините домовину домом, каже један емигрант-повратник.

У једном моменту одлучили сте да отпутујете у страну земљу, са циљем, можда да се школујете, наставите каријеру на боље организованом месту или само да видите какав је живот ван Србије. На крају, преморени и измучени, вероватно у тесној соби негде у великом граду, почели сте да размишљате о Србији", пише Срђан.

Прва емоционална фаза могла би се назвати "сигнал за узбуну".

"Отишли сте оданде и недавно открили да је толико добро да се једва сећате зашто сте уопште отишли. Код куће, људи су стално напољу, држе се заједно и, иако кукају, сигурно им и није толико лоше - чини се да многи од њих имају прилично пристојан живот.

Имате скромну уштеђевину и пословну идеју која крчка и само чека да изађе, а изнад свега, тамо вас чека породица и стари пријатељи. Осим тога, одавно сте схватили да ствари у земљи у коју сте дошли и нису баш такве каквим сте се надали: чини се да сваки систем (чак и западни!) пати од недостатка меритократије и стабилности, а мислили сте да то мучи само Србију.

Поред тога, Србија је дом и увек су вам говорили да можете да се вратите - па, зашто да не? Добродошли у прву фазу емоционалног путовања из туђине - кући", пише он.

И пре него што је коначна одлука пала, аутор објашњава наредну фазу.

"Након много размишљања, преиспитивања и планирања, одлучили сте да ризикујете. Тешко је напустити земљу у коју сте дошли. Недостајаће вам нека храна (од које се понека јела уклапају чак и у српске стандарде), култура и нови пријатељи. Вероватно ћете остати и без нешто новца, али квалитет живота у Србији је бољи за много мање пара.

Кући ће вам неки пријатељи вероватно рећи да сте луди што сте се вратили (али они су само негативни, зар не?), можда ће комшије мислити да нисте успели тамо (кога брига?) и сигурно да ћете код неких пријатеља изгубити свој кредибилитет мудрости (вероватно вас не воли из других разлога?).

Поред свега што вас мучи, ви одлучујете: идете кући. Назад у Србију, земљу ваше младости, вечног испијања кафе и могућности", пише Гарчевић.

Трећу фазу аутор је назвао "медени месец".

"Током првих неколико дана сте преплављени емоцијама. Баш као кад сте одлазили кући на одмор, само још боље. Виђате се са свима и радујете се помисли да ћете коначно имати времена да будете са њима након свих тих година. Сви су се мало променили, неки су се одселили, неки то тек планирају, али то су људи са којима сте одрасли и са којима се осећате сигурно.

Такође, чујете за сјајне нове ствари које можете да радите код куће, сад су вам досупне чак и оне за које сте мислили да ће вам недостајати из туђине.

Осим тога, постоји много могућности: свако кога сретнете има сјајну идеју у којој ваша стручност стечена преко (и капитал) долазе до изражаја и достижу вртоглави ниво успеха. Други и даље говоре да сте луди што сте се вратили, зашто су тако негативни?", пише аутор.

Онда, након свега проживљеног ризик и усхићење препуштају место паници.

"Прође неколико месеци и почнете да се присећате зашто сте уопште отишли од куће. Многи седе у кафанама, јер немају шта друго да раде. Сулуде политичке вести које су вам се раније чиниле полузабавним почињу да вас нервирају и фрустрирају, углавном зато што сада ти сулуди догађаји утичу на вас.

Пословна идеја вам је пропала: нико није урадио оно што желите, јер је начин на који сте то замислили немогућ. Не можете да пронађете праве људе или улагања или постоји нека смешна регулатива која вам стоји на путу или ћете очепити некога.

Најболније су, ипак, личне ствари: зашто су сви толико другачији након свих ових година? Можда је било боље да неке виђамо само једном или два пута годишње? Шта си урадио са својим животом?", пише Срђан.

Када паника почне да се повлачи, сматра он, схватате да вам је потребна друга стратегија.

"Србију треба да погледате другим очима. Схватате да то није земља коју сте раније напустили и да дефинитивно није она у коју сте мислили да се враћате. Да, чак и у Србији се ствари мењају, али мање предвидљиво. Поново, преморени и измучени, иако потенцијално у већој соби, пролазите кроз могуће опције. Много пута. Подстакнути новим сазнањем да Србија баш и није за вас, почињете да размишљате да поново одете у иностранство.

Међутим, одлучите да останете. Такође, можете поново да покушате да изградите свој живот овде. Можете да научите како да се изолујете од гадних аспеката овог друштва (политичке махинације, система који једва функционише) и напредујете на добрим пољима (дружењу, храни и великодушности).

Са пословне стране можете да се прилагодите, обично кроз неколико добро обавештених и повезаних пријатеља. Можете да изађете из неких старих друштвених кругова и стекнете нове. Све то може да функционише и код куће, али не онако како сте замислили", пише Гарчевић.

(Блиц)