МОЈ СТРИЦ ДУШКО ТРИФУНОВИЋ: Никад испричана прича

- Био је свој човек. Увек између два света - овог, овоземаљског и оног недокучивог, света песника. Материјалне ствари га нису интересовале

Забава 14.09.2021 | 22:49
МОЈ СТРИЦ ДУШКО ТРИФУНОВИЋ: Никад испричана прича

На јучерашњи дан 13. септембра 1933. у Сијековцу код Босанског Брода рођен је Душко Трифуновић један од највећих песника са простора бивше Југославије.

Иако је био један од највећих живео је скромно, а кажу да је скромност врлина великих људи. Због те врлине није наплатио ниједну песму од којих су многе постале ванвременски хитови.

И живео је ванвременски - између материјалног и недокучивог, песничког света. Такав начин живота многима није био схватљив. Зато су се у медијима годинама појављивале спекулације о томе да је песник живео и умро у беди.

То је био повод да наш познати стручњак за безбедност и тероризам Дарко Трифуновић, чији су отац и покојни песник били браћа од стричева, у разговору за портал Еспресо открије појединости из живота Душка Трифуновића.

Та чињеница да је Душко давао, а никад није узимао не даје никоме за право да каже како је Душко живео у беди и спавао по возовима, јер није имао где да спава. Нас као чланове његове породице погађају такве, непроверене приче људи којима је Душко помогао, а сада ружно причају о њему. Никада им ниједну песму Душко није наплатио, а они говоре да је умро у немаштини. Он је тако изабрао, а ту је разлика. Желео сам да му купим кревет и компјутер, али Душко није хтео ни да чује. Кревет му је била шкриња са четири старинска ћилима и чаршавом. Користио је стару писаћу машину, која је, према речима мог стрица, давала посебан ритам његовим песмама.

Он се одрекао земаљских ствари. Сама чињеница да Душко није наплатио ниједну своју песму показује да га није интересовало благо овога света. Ако неко може да говори о животу мог стрица онда смо то ми, његова ужа фамилија, и Перо Зубац с којим је проводио доста времена. О Душку не видим да причају песници, него људи који су начули неке приче. Зато нас погађа када негде прочитамо како је умро у беди, остављен, сам. То није тачно. Каква је то беда када неко за живота добије благо да његове стихове певају славуји и да те песме постану ванвременски хитови?!, каже Дарко Трифуновић.

"Пријатељи бивши и будући, памтите ме по песмама мојим"

Душко Трифуновић објавио је више од 85 књига, највише поезије, а написао је и четири романа. Око три стотине његових песама је компоновано и снимљено.

Био је јако близак са Арсеном Дедићем. Погодило нас је што Арсен није био на Душковој сахрани, али претпоставили смо да је тада био болестан. И за њега је написао неколико песама. Вајта му је био изузетно симпатичан. Сви они којима је поклањао своје песме, а било их је много, указали су му захвалност тако што су те стихове отпевали на тај начин да је Душку било драго сваки пут када их чује. Извођачи тих песама били су Душкова духовна деца, истиче Дарко.

Последња Душкова песма коју је неко отпевао била је "Има нешто у том` што ме нећеш" . Сећам се да ми је рекао "Ко је тај Жељко Јоксимовић? Траже ми песму, али има нека Леонтина која преправља стихове. Ја никада никоме нисам ништа наплатио, а шта сад треба? Да ми неко преправља песме?" Ипак, убедио сам га да Жељку да песму, јер сматрам да је Јоксимовић комплетан певач. После пар месеци, када је песма изашла, позвао ме љут и рекао да му је Леонтина преправила последњу строфу. Рекао сам му да и мени тако боље звучи. Од тада смо мало мање контактирали. Неко је био мало љут, али ништа страшно", прича Трифуновић.

"Повлачим се у своју самоћу, тамо где су људи мога кова..."

Дарко се присетио и одлазака на железничке станице и неке чудне везе његовог стрица и возова.

Ја сам га лично возио на тај воз који поједини људи помињу у неком сасвим другом контексту приче. Сећам се да сам га тада питао где ће, а он је одговорио: "Имам нову песму. Треба да је сложим у глави. Не разумеш ти то... Када ударају прагови о воз мени посложе стихове у глави. " То није био човек који не зна где иде, који лута без циља. Он је ишао возом до Ужица, Скопља, па назад, да би му се песма сложила, а не зато што нема где. Дакле, то није било питање сиромаштва и тога да нема где да преспава. То је било питање тог његовог другог света који најбоље може да разуме само други песник, поручује Дарко Трифуновић.

"Има нешто у том што ме нећеш, и у томе што ја тебе нећу" - Сарајево кога више нема

У току разговора Дарко се дотакао приче о Душковом одласку из ратом захваћеног Сарајева и доласку на "ову страну Дрине".

Из Сарајева је 1992. године прво дошао код нас у Београд. У рукама је имао само кључ од стана којег су запалили у Сарајеву. Рекао нам је да је убијен. Када смо га питали зашто то каже, одговорио је да је завршавао књигу која је требало да заокружи његов опус, али није успео да је спасе из стана који је горео. Сви они који су тада палили у Сарајеву, знали су добро чији стан пале. Али им то није било битно. Важно је било да се запали све што је српско. Понудили смо да му нађемо гарсоњеру у Београду, али он то није хтео. Рекао је да га то не интересује и отишао је код Каменка Катића који је имао своју фарму. Каменко је волео карте, а Душко то није волео. Али пријало му је Каменково друштво. У то време помињало се чак да му је Слободан Милошевић нудио да буде директор РТС-а или неку другу високу функцију. Али је Душко рекао да га ни то не интересује, каже Дарко.

"Има нека тајна веза"

Душко је последње године живота провео у Новом Саду, преминуо је 28. јануара 2006.године и по сопственој жељи почива на брду Черат, у Сремским Карловцима.

Био је срчани болесник, али није желео да се лечи. Хтео је да умре. На дан његове сахране, када су износили ковчег из капеле, на небу се од трагова авиона појавио број осам, као знак бесконачности. Узор му био је Бранко Радичевић који је рођен у Славонском Броду, а Душко је рођен у близини Босанског Брода. Када су се ова два песника родила раздвајала их је река, а сада их раздваја, или боље рећи, спаја Фрушка Гора. Вероватно се негде друже тамо горе и пишу песме за анђеле. Песници не умиру. У Израелу кажу да човек не умире физичком смрћу, већ заборавом. Али песнике никада неће заборавити и зато су они бесмртни. Душко је био свој човек. Увек између два света - овог, овоземаљског и оног недокучивог, света песника. Материјалне ствари овога света нису га интересовале, завршава ову причу Дарко Трифуновић, који је за портал Еспресо евоцирао успомене на живот и дело свог стрица, великог песника Душка Трифуновића.

( М.Л. / Еспресо)

Коментари / 2

Оставите коментар
Name

Крле

15.09.2021 06:28

Слава му и вјечност. Имао се рашта и родити.

ОДГОВОРИТЕ
Name

АЛЕКСАНДАР ЛАЈИЦ - СРБАЦ

15.09.2021 08:49

Зив био Дарко. Свако добро.

ОДГОВОРИТЕ