Је ли сада стварно Додиков крај и осталих властодржаца?

Разорније него било која балистичка или хиперсонична ракета, дипломатија Запада, без иједног испаљеног метка, задала је ударац "великим мештрима", који су се шепурили Босном и Херцеговином мислећи да се успавани медвјед никада неће пробудити. Пробудио се, а својом риком је размонтирао све заблуде у којој смо живјели годинама уназад – да је Додик свемоћан, и да је немогуће успоставити механизам функционалне државе.

Аутор: Борис Брезо

Појављивањем Кристијана Шмита пред Савјетом безбједности УН-а поражена је не само службена политика и све досадашње тврдње Бањалуке и Милорада Додика, него и сви покушаји Русије и Кине, које су прошли пут успјешно одиграле игру оспоравања легитимитета “њемачког туристе”.

Једним ударцем, Запад се ријешио двије мухе

Личним представљањем Шмитовог извјештаја више нема било какве сумње да је “туриста” и формално-правно високи представник међународне заједнице, успркос настојањима Москве, Пекинга и Бањалуке у доказивању његове нелегитимности (јер именовање није потврдио Савјет безбједности УН-а).

Њујоршка прича показује још једну важну ствар – а то је да је Запад чврсто одлучио преузети контролу над Западним Балканом, посебно  Босном и Херцеговином, гдје је годинама владала самовоља у тумачењу уставно-правних процедура и блокада сваког покушаја функционисања државних тијела власти.

Често се чинило како је Сарајево потпуно немоћно наспрам Бањалуке, па чак ни увођење америчких и британских санкција код већине није будило икакву спознају да би то могло утицати на промјену снага унутар босанскохерцеговачког политичко-ентитетско-националног ринга.

А, гле чуда! Данас итекако можемо видјети све учинке управо тих санкција за које се мислило да су “смијешне” и да оне који су их “зарадили” неће ништа пореметити, те да ће, притјерани у зид попут рањене звијери, још снажније наставити са својим политичким наумима.

Догодило се супротно!

Још од почетка ове године могло се уочити благо, али сигурно одустајање политичког естаблишмента Републике Српске у наканама да врати “отете надлежности”. “Република Српска ће вратити све што јој припада по Дејтону”, најављивало се на сва звона. А у реалности, Војска Републике Српске и даље не постоји, Управа за индиректно опорезивање БиХ (са сједиштем у Бањалуци) и даље прикупља акцизе и ПДВ по државном закону, а ни Високо судско и тужилачко вијеће БиХ није укинуто нити је формирано ентитетско Вијеће.

Политички порази Милорада Додика се не престају низати

Нових корака ка реализацији тих најава нема ни на видику. Умјесто тога, политички порази Милорада Додика се не престају низати, попут пропалог плана да пошаље Зорана Тегелтију у да се обрати Савјету безбједности, умјесто амбасадора Свена Алкалаја. У посљедњем тренутку “уклизао је” Шефик Џаферовић, који је по рангу изнад Тегелтије, тако да се у име Босне и Херцеговине, ипак, огласио неко са ‘сарајевским ставом’.

Додик и Тегелтија за овакав, по њих, неповољан исход кривили су “бошњачку намјештаљку”, која је успјела, очито, уз подршку одређених западних структура. Е сад, треба бити објективан и примијетити да и они који се позивају на поштовање Устава и закона, заправо чине исте методе које пред тако угледним скупом представљају као нешто што се треба казнити.

Спољну политику БиХ, по Уставу, води трочлано Предсједништво, и то консензусом, односно прегласавањем двојице трећег, али тај трећи има право потегнути вето. Вођење спољне политике по принципу „ко ће кога прије насамарити” није добро за ову земљу, а поготово је погубно за успостављање повјерења унутар државног система.

Исплати ли се добити на мосту, а изгубити на ћуприји?

Можда све ово јесте била успјешна дипломатска офензива Сарајева (или бар једног дијела административно-политичких структура), али би се требало поставити питање – исплати ли се добити на мосту, а изгубити на ћуприји?! Шта и да се обратио Зоран Тегелтија, човјек који представља Савјет министара, други најважнији извршни орган власти послије Предсједништва? Ништа! Прочитао би оно што је већ написала Влада Републике Српске у свом извјештају посланом УН-у, и ником ништа. Као што неће бити много користи ни од обраћања Шефика Џаферовића, јер се ионако “пика” оно што каже Кристијан Шмит као, сада је јасно, високи представник.

Јер – треба овладати умијећем политичке и државничке мудрости, а не упасти у замку дане прилике за премоћ и бахаћење, јер та бахатост никада не може трајати вјечно. Некад се мислило да вријеме једног таквог никада неће прићи крају, али му је конац пукао када је мислио да га треба најјаче затегнути…

А колико је јак сваки зашив, толико ће бити снажна и тканина, коју је теже распорити ако су сви конци на броју.

(Н1 Фото: Ф.З./Н1)