Гдје на свијету можете најлакше да се обогатите?

У истраживањима, што социолошким, што економским, Еја је дошао до следећих закључака (може се рећи и препорука за свакога коме је богатство циљ), преноси Бонитет.цом.

Одговор једног социолога

На самом почетку бављења овом темом први конкретан одговор Еја је добио од свог цењеног професора социологије: „Ако ти је циљ у животу да се обогатиш, најбоље би било да се родиш у друштву где је слободно тржиште, где су мали порези и минимална интервенција државе. И, свакако, не би требало да студираш социологију ако би да се обогатиш.“

Који је одговор економиста?

„Пре него што вам кажем где на свету је најлакше да се обогатите, било би добро да пре свега дефинишем појам ’богатство’. По једном од цењенијих извештаја (Тхе Wеалтх Репорт 2014), богат је појединац чија је ’нето вредност’ већа од 30 милиона долара. Зовемо их и ултрабогати. По овом критеријуму, на свету је сада више од 170 хиљада ултрабогатих, а ово је првих пет земаља које могу да се похвале највећим бројем богаташа: САД (40 хиљада), Јапан, Немачка, Велика Британија, Кина“, написао је 2018. године Харалд Еја пошто је завршио извештај након истраживања.

Богатство по глави

Али, каква је слика света ако се рачуна број ултрабогатих по глави становника? Еја пише:

„Ако се изузму ’порески рајеви’ као што су Кипар, Швајцарска, Хонг Конг, Сингапур или Монако, слика света са бројем богатих на милион становника је оваква: Норвешка, Шведска, Нови Зеланд, Канада, Данска (179 ултрабогатих на милион становника). Где су САД на оваквој листи? На сигурном 13. месту“, пише Еја.

Када су милијардери тема, бројке се мењају. Тачније, ако би се под богатством подразумевала нето вредност од милијарду долара, а верујући Форбсу, на петом месту је Немачка (1,2 милијардера на милион становника), на четвртом САД, на трећем је Норвешка, на другом Шведска и на првом Исланд.

Како је свет дошао до овакве расподеле где су скандинавске земље, „социјалистички системи“, постале погодна окружења за повећање броја ултрабогаташа? „Ово је мистерија“, закључио је социолог и из свог истраживања извео два кључна разлога.

Два су разлога

Први разлог који је Еја навео као кључни када се говори о земљама погодним за богаћење је бесплатно образовање.

„Слободно високо образовање за све и повољни студентски кредити покрећу људе да користе своје таленте и зарађују новац. Истраживања потврђују да је због оваквог образовања у скандинавским земљама далеко више ’селф-маде’ успешних и богатих него у САД. У Данској је чак 14 одсто богатих успело да од нуле направе много новца. У САД је образовање веома скупо“, наводи Харалд Еја.

Други разлог и финале

Други разлог због кога би вас социолог Еја послао у скандинавију ако маштате о богатству је следеће поређење са САД.

„Ако сте у Америци и купујете намирнице, на каси ће вас затећи и запослени који ће вам помоћи да купљене потрепштине спакујете у кесу. У Норвешкој за то немате никога од помоћи. Сами ћете учитавати кодове производа и сами ћете платити. Ако плаћате путарину у Америци, у кабини ће вас затећи човек који ће вам наплатити следовање. Скандинавци користе електронску наплату путарине.

Чак и ако у САД одете у јавни тоалет, и тамо ће вас затећи запослени. У скандинавским јавним тоалетима од запослених нема никога и чак се тоалети сами аутоматски чисте после употребе.

Кривац за овако другачији приступ многим услугама су скандинавски синдикати. Да би постигли захтевани минимум зараде, скупо је да један супермаркет има запосленог пакера или јавни тоалет чистача. Њихова плата би била три пута већа за исту позицију у САД и зато су машине морале да преузму посао. Нова технологија повећава продуктивност у друштву које на дуже стазе повећава и зараду“, у једном од својих финалних прегледа написао је Еја.

Најлакше да се човек обогати

Према истраживању поменутог социолога, три тачке у скандинавском окружењу су веома важне и кључне ако желите да се обогатите: високи порези који обезбежују бесплатно или повољно школовање и више талентованих који се укључују у економију; јаки синдикати који не одустају од борбе за повећањем продуктивности; великодушне државе које терају синдикате да прихвате смањење броја запослених јер ће у том случају појединац бити добро збринут.

(Б92  Фото:  Депоситпхотос/ИгорТисхенко)