"Рекоше ми неки дан, да би својим гласом за њих могао рјешити све своје проблеме"

- Рекоше ми да сам срећан јер сам изгубио само ногу, нисам у колицима?!? Рекоше ми да би их могао почастити, па би се можда нешто и урадило?!?

Република Српска 22.09.2022 | 11:10

У нашу редакцију стигло је писмо ратног војног инвалида Дарка Ђурича, који истиче да је осрамоћени и понижени припадник Војске Републике Српске. 

У писму ратног војног инвалида Дарка Ђурића, рођеног 16.12.1973 године, осјети се сва бол и огорченост што су они који су стварали Републику Српску и бранили свој народ данас на посљедњем мјесту приоритета ове власти.

Ово је садржај писма:   

- Тешко сам рањен 18.08.1992 године, али сам добио привилегију да живим, за разлику од мога брата, мога ратног друга Даде Остојића, који је тај дан смрт узео само за себе. Одрастао сам у увјерењу да је највећа и најчаснија обавеза сваког мушкарца да се одазове позиву своје државе и да без поговора испуни своје обавезе.

Добио сам позив да се јавим у ЈНА, што ме учинило срећним и поносним, моје родитеље, браћу, родбину, кумове и пријатеље, такође. Прославили смо, играли смо коло за војника, играо сам и ја са обе ноге. Пјевали и играли, како доликује, јер сви смо славили тада.

Благо кући, која отхрани војника. Војника, који се врати кући.

И опет бих, можда, све поновио, али бих ипак, мало и размислио овај пут, а можда бих и сачекао да идемо сви у живот или смрт, јер нисмо онда сви ишли, а ките се данас ове српске патриоте и поручници/генерали нашим перјем. Бусају се у прса они који су и ратне филмове, прескакали, јер су пребацивали на друге канале.

Тако су пребацили и овај посљедњи рат на други канал, а нас су послије рата почели живе затрпавати у канале из којих не излазимо.

Нисам ја у 18. години живота, ни сањати могао, да ћу убрзо испуњавати своју заклетву, али сам вјеровао у државу.

Нисам ни сањао, али сам стао, раме уз раме са браћом и испунио своју обавезу. 

Нисам ни сањао да ћу оставити дио себе на некаквој ливади за коју нисам знао да постоји. 

Оставио сам себе у ливадама Републике Српске. 

Нисам ни сањао да ћу се судити са Републиком Српском, не вјерујем ни сада да је стварност?!

Јефтиније је мојој држави да се суди са мном, са нама, него да нам обезбиједе животе достојне човјека. Власти одговара да се судимо, јефтиније је и дуже траје, а не морају испуњавати обавезу, јер нестајемо један за другим. 

Да ми је само један дан она моја нога и да имам моћ да пробудим моју уснулу браћу из вјечног мира, да се постројимо и питамо само једно питање?

Државо, заклетво и обавезо наша, има ли те??? 

А, ја! Ја и дана испуњавам своје обавезе, јер волим Републику Српску, али не волим ово што раде с њом. Испунићу обавезу и нећу дозволити да се избришу они који су оставили животе и снове тамо на границама Републике Српске!!!

Рекоше ми да сачекам, јер је пауза, па и они су људи, побогу?!?

Рекоше ми да нема пара за нову протезу, криза је?!?

Рекоше ми да сам срећан јер сам изгубио само ногу, нисам у колицима?!?

Рекоше ми да нисам једини ратни војни инвалид, има нас још?!? 

Рекоше ми да би их могао почастити, па би се можда нешто и урадило?!?

Рекоше ми неки дан, да би својим гласом за њих могао рјешити све своје проблеме?!? 

Траже од мене да гласам за њих!?! 

Веле, тако ћу рјешити све своје проблеме.

Па мој проблем сте ви, вас хоћу да се рјешим!

Криза је само када смо ми у питању, а када мијењате ваше црне лимузине сваке три године, како се министри не би возили у коњским колима, онда није криза.

Ми сакати можемо свакако... 

Не замјерам ја оном борцу-ратнику са друге стране, што је 92. пуцао у мене и направио ме инвалидом, па и он се заклео својој држави и своме народу да брани... Замјерам вама! 

Замјерам мојој браћи који шуте. Само ме интересује шта је са мојом браћом ратним војним Инвалидима, демобилисаним борцима???

Зашто ћуте моја браћа, а оставили смо сваки од нас, дио себе, широм Републике Српске...?

Је л' можда неко намирио откинуте руке и ноге, избијене очи, сломљење кичме...? 

Данас говорим истину и само истину, па нека ме и убију, јер знам да ћу пред Богом, пред небеским судом, стајати на обје своје ноге и придружићу се својој браћи у небеском строју! 

Нека дјечаци моји, синови моји, запамте да су имали оца, борца у јуришу, а не затрпаног у каналу срамоте! 

Ово писмо потписује Дарко Ђурић РВИ, одликован медаљом Мајора Милана Тепића, 1. батаљон Војне Полиције ВРС

(БН)