Благојевић: Дует Селман и Додик

Уставни суд Републике Српске је 7. новембра ове године обиљежио 30 година свог постојања. На пријему организованом тим поводом у овом суду могли су се чути хвалоспјеви о раду суда, како од његовог предсједника Џерарда Селмана, тако и од Милорада Додика, предсједника Републике Српске.

Рече Селман, како су пренијели бројни медији, да је: „Уставни суд гарант стабилности, самосталности“ те је истакао: „да Уставни суд онемогућава било којој другој институцији да на свој начин тумачи Устав Републике Српске“. На то се надовезао и Додик, рекавши истом приликом: „да је Уставни суд Српске остварио своју друштвену улогу и циљ, а то је заштита Устава и права”.

Међутим, ко год зна стварно стање не зна да ли би се више смијао или плакао над изнесеним тврдњама, јер нити је Уставни суд Републике Српске, тамо гдје је то најважније, остварио своју друштвену улогу заштите Устава Републике Српске, нити је онемогућио било којој другој институцији да на свој начин тумачи Устав, како изнесоше у дуету Додик, односно Селман.

Умјесто тога, Уставни суд Републике Српске, тачније речено све његове судије, омогућиле су Канцеларији ОХР-а да на свој начин тумачи и примјењује Устав Републике Српске, како то та канцеларија жели у датом тренутку, без обзира што се тиме разарају Устав те стабилност и самосталност Републике Српске.
Нема јачих доказа за управо изречено од два наредна примјера.

ПРВИ ПРИМЈЕР

Уставни суд Републике Српске је у свом званичном документу, број У-332/13 од 30. октобра 2013. године, издао обавјештење, и данас доступно на његовој интернет страници, о неким појавама од интереса за остваривање уставности и законитости, навевши како "није потребно посебно наглашавати улогу и значај начела уставности и законитости, као и улогу Уставног суда РС његовом остварењу и заштити".

Написао је тада Уставни суд и да се уставно уређење Републике Српске темељи на владавини права, како је прописано чланом 5. Устава Републике Српске. А владавина права, како је одмах затим преписао Уставни суд из основне литературе уставног права из које уче студенти основног студија права, "као појам шири од појма начела уставности и законитости, обавезно значи одсуство арбитрерне власти, те се, у том смислу, супротставља свакој самовољној и дискреционој власти, што свакако подразумијева уставност и законитост".

Овим је наглашено да владавина права, односно владање правом и помоћу права, а не силом и насиљем, нужно значи борбу против било чије арбитрерне, самовољне и дискреционе власти. Тиме се Уставни суд обавезао, боље рећи дао је ријеч овдашњој јавности, да ће се, као носећа институција за заштиту владавине права, борити у сваком појединачном случају против арбитрерности у вршењу или покушају вршења власти, ма од кога то долазило.

Међутим, овдје гдје почињемо ми, а престаје свака логика, нико више не држи до својих ријечи, па ни институција каква је Уставни суд. 

Рјешењем број У-45/20 од 26. маја 2021. године Уставни суд Републике Српске је одлучио да не прихвата иницијативу за оцјену уставности више одлука које је у периоду од 2002. до 2005. године наметнуо високи представник у БиХ, а којима је као појединац мијењао релевантне одредбе Устава Републике Српске.

Овакво чињенично стање, које је неспорно и за Уставни суд, указује на то да је предметном иницијативом било покренуто суштинско уставноправно питање, оно које се тиче поштовања уставног начела владавине права с почетка овог текста, на којој почива уставно уређење Републике Српске и за коју је Уставни суд осам година прије тога написао да она "значи одсуство арбитрерне власти, те се, у том смислу, супротставља свакој самовољној и дискреционој власти". 

Шта је него арбитрарност и самовоља када појединац, који се зове високи представник, насиљем против Устава Српске и њене стабилности и самосталности, које ријечи је данас употријебио Џерард Селман да би приказао како Уставни суд Српске наводно штити њен Устав и наводно онемогућава било којој другој институцији да тај устав на свој начин тумачи, прибави себи моћ да нам намеће норме уставног карактера.

Па то је супротно свим нормама међународног и унутрашњег права, јер не постоји не само у Дејтонском споразуму, него ни у једном другом извору међународног и унутрашњег права норма која овлашћује високог представника да намеће уставне амандмане, законе и друге акте који чине правни поредак БиХ, а једнако тако и Републике Српске.

Пошто нема такве норме, онда је све оно што је овдје учинио високи представник школски примјер арбитрерности и самовоље којима је високи представник отворено газио начело владавине права, чиме је у коначном газио Устав Републике Српске, а тиме и Републику Српску.

Зато нико у цивилизованој држави или ентитету као федералној јединици није позванији од њеног уставног суда да стане украј таквој тиранији, ма чија она била. Јер, чланом 115. став 1. тачка 1. Устава Републике Српске је прописано да њен Уставни суд: "одлучује о сагласности закона, других прописа и општих аката са Уставом".

Акценат у цитираној уставној норми је на томе да она даје правну могућност Уставном суду да одлучи о сагласности било ког и било чијег акта са Уставом Републике Српске, без обзира на то ко је његов доносилац.

Другим ријечима, није Устав прописао да Уставни суд може одлучивати о уставности само оних аката које су донијеле институције Републике Српске нити се и посредним путем може извести такав закључак. Умјесто тога, цитирана уставна норма својим садржајем излази у сусрет правној потреби да Устав Републике Српске, а то значи и његово начело владавине права, буду заштићени од стране Уставног суда не само када буду повријеђени актима институција Републике Српске, већ и када то учини било ко трећи. То је својеврсно природно, а не само правно стање ствари.

Нажалост, умјесто да бране ове правне вриједности, што је њихова основна уставна задаћа, судије Уставног суда Републике Српске су се, да се не би замјериле политичком режиму охаеризма, а и да би заштитиле своје судијске функције и високе плате од ОХР-а, досјетиле нечега што им никако не служи на част.

Наиме, у рјешењу број У-45/20 од 26. маја 2021. године они су написали да Уставни суд наводно: "нема надлежности да одлучује о сагласности одлука високог представника за Босну и Херцеговину са Уставом Републике Српске".

И тиме су судије тог суда у ствари несувисло поручиле високом представнику да и даље слободно настави да својим актима кидише на Републику Српску и да у том кидисању може и да је урнише, они неће бити надлежни.

ДРУГИ ПРИМЈЕР

Уставни суд Републике Српске је 29.11.2023. године признао Кристијана Шмита као високог представника, јер је у саопштењу тог суда од 29.11. 2023. године, доступном на његовом порталу, званично написано да је Уставни суд Републике Српске тог дана одлучио следеће у предмету број у 77/23: "у односу на чињеницу да је високи представник за Босну и Херцеговину донио одлуку којом се спречава ступање на снагу оспорених закона", а то су, да подсјетим, закони за које је Додик потписао указе о проглашењу и зато убрзо био оптужен, па је Уставни суд само: "констатовао да високи представник за БиХ није институција уставноправног поретка Републике Српске те да није могуће вршити оцјену уставности у односу на његове акте”.

Оваквим званичним саопштењем Уставни суд Републике Српске, као једна од најважнијих институција Републике Српске, изнио је став да је за ту институцију, а тиме и за Републику Српску, Кристијан Шмит "Високи представник за Босну и Херцеговину ", како јасно стоји у цитираном саопштењу и одлуци, те је и у односу на њега поновио оно што је већ рекао 2021. године, а то је да и Шмит може наметати шта хоће, али Уставни суд Републике Српске за то неће бити надлежан.

Толико, дакле, о Додиковим и Селмановим тврдњама да је Уставни суд Српске наводно „остварио своју друштвену улогу и циљ, а то је заштита Устава и права”, односно да је тај суд ту да наводно: „онемогућава било којој другој институцији да на свој начин тумачи Устав Републике Српске“. 

Пише: Др Милан Благојевић (Фото: X)