БиХ није требало да дозволи да буде тужена у Вашингтону

У вези са актуелним случајем (не)плаћања 110 милиона конвертибилних марака дуга, на чије плаћање је обавезана БиХ арбитражном пресудом Међународног центра за рјешавање инвестиционих спорова у Вашингтону (Центар у Вашингтону), дио овдашње јавности тврди како БиХ није могла да не буде тужена у том спору, покренутом пред наведеним Центром у Вашингтону.

Др Милан Благојевић 

За то се, они који то тврде, позивају на један споразум између БиХ и Словеније.

Ради се о Споразуму између БиХ и Словеније о реципрочном унапређењу и заштити инвестиција, који је БиХ ратификовала 2002. године. 

Међутим, члан 1. став 1. и члан 8. став 1. тог споразума не дају основ за тврдњу да БиХ наводно није могла, а да не буде тужена у том спору.

С тим у вези најприје треба рећи да правна синтагма 

"УГОВОРНА СТРАНА", у смислу тог споразума, значи БиХ, односно Словенију (тако је прописано чланом 1. став 1. Споразума).

Затим је чланом 8. став 1. Споразума између БиХ и Словеније уговорено  да у случају било којег спора који настане:

"између једне УГОВОРНЕ СТРАНЕ и инвеститора друге уговорне стране", може инвеститор покренути спор пред, између осталог, Међународним центром за рјешавање инвестиционих спорова у Вашингтону (Центар у Вашингтону).

Међутим, с обзиром на то да БиХ није додијелила предметну концесију "Вијадукту" за изградњу хидроцентрале на Врбасу, нити је о томе са "Вијадуктом" закључила предметни концесиони уговор, не може спор који настане из таквог концесионог уговора, који је за БиХ рес интер алиос ацта (туђи правни посао), бити спор који је настао између БиХ и инвеститора, већ је то инвестицијски спор настао искључиво између оног што члан 25. став 1. Правила поступка Центра у Вашингтону назива било којим конститутивним дијелом ("анy цонституент субдивисион") БиХ као државе, а то је Република Српска, и "Вијадукта" као инвеститора из Словеније.

Осим тога, Споразумом између БиХ и Словеније није прописано да се БиХ обавезује тим споразумом да буде тужена страна и у оним инвестиционим споровима у којима она није била уговорна страна него је то био неки од њених ентитета.

Претходно речено је био основ да БиХ све наведене чињенице истакне Центру у Вашингтону, да због свега тога БиХ не може бити тужена у предметном спору, већ да то у конкретном случају може и треба да буде само Република Српска, како према члану 8. став 1. Споразума између БиХ и Словеније, тако и према члану 25. став 1. Правила поступка Центра у Вашингтону.

Ово БиХ не би могла учинити, тј. не би могла избјећи да буде тужена, једино у случају да је БиХ дала предметну концесију и закључила предметни концесиони уговор са "Вијадуктом" из Словеније, према Закону о концесијама БиХ, из 2002. године, којим је прописано (члан 4. став 1) да Савјет министара БиХ има надлежност за додјелу концесије, ако БиХ даје концесију.
Али није то учинила БиХ у овом случају, није БиХ додијелила предметну концесију "Вијадукту", већ је све око предметне концесије учинила искључиво Република Српска, према Закону о концесијама Републике Српске.

Др Милан Благојевић