Трифуновић: Држава за једнога човјека

Више од 20 година Милорад Додик цементира потпуну власт у сопственом феуду, Дејтонским споразумом насталој Републици Српској, користећи исту провјерену тактику. Опозиција се унапријед означи као слаба, неодлучна и издајничка, она се кратко побуни, копрца и коначно пристане на игру правдајући то наводним интересима Републике Српске.

Александар Трифуновић

Јучерашње гласање у Народној скупштини РС показна је вјежба како ће изгледати свако наредно „историјско“ или „судбоносно“ гласање о законима које је Милорад Додик у посљедња два мјесеца замислио да усвоји – било да је ријеч о новом Уставу, закону о медијима или о страним агентима. Метод је једноставан: све се може представити као национални интерес, а свако ко се успротиви може бити унапријед оптужен као издајник, непатриота, плаћеник или слуга окупатора.

Више од 20 година Милорад Додик цементира потпуну власт у сопственом феуду, Републици Српској насталој у Дејтону, користећи исту провјерену тактику. Опозиција се унапријед означи као слаба, неодлучна и издајничка, она се кратко побуни, копрца и коначно пристане на игру правдајући то наводним интересима Републике Српске.

Треба бити поштен па подијелити заслуге свима, за Додикову политичку моћ нису заслужни само опозиционари Републике Српске, већ и опозиција и власт из Федерације БиХ. Сам Додик је неколико пута рекао да би Харису Силајџићу подигао споменик јер је срушио априлски пакет, омогућивши му да се политички размаше.

Бећировић и Комшић су недавним бесмисленим закључком о асистирању ЕУФОР-а приликом евентуалног хапшења Милорада Додика опет набацили излизану политичку лопту Додику, увијек спремном да је забије у пробушену опозициону и државну мрежу. Бесмисленом, јер ЕУФОР има сопствену команду, и срећом, локални политичари немају никакав утицај на кретање и дјеловање чак ни оно мало војника у мисији очувања мира.

Након сваког таквог политичког игроказа Додик постаје још јачи, а његове оптужбе да је опозиција слаба, неорганизована и опортунистичка потврђују се као истините. Наравно, част ријетким изузецима. Док Милорад Додик игра на све или ништа, опозиција, иако објективно нема шта да изгуби, упорно калкулише и запетљава се у сопственој немоћи, очекујући бољи резултат од очигледно лошег рада. Он је спреман ризиковати све, што није мало, док опозиција не ризикује ништа, иако јој је позиција одавно безнадежна. Потпуно немоћна да артикулише огромно незадовољство људи. Да, људи су већином незадовољни.

У приватном, трговачком и профитном смислу, Додик на овај начин континуирано побјеђује – томе се нема шта додати. Додик је господар Републике Српске и с њом, нажалост, може да ради шта год хоће; на томе је радио деценијама, а његов немилосрдни концепт сада доживљава пуну кулминацију.

Међутим, у људском, демократском, политичком и сваком другом смислу, оваквим понашањем Додика као друштво губимо сви. То је једини разлог због којег овој врсти досадне, репетитивне политичке игре треба посветити било какву пажњу. Не и смисао, јер смисао је одавно изгубљен.

Када у једном друштву појединац постане јачи и важнији од самог друштва, моћнији од институција и система, то друштво је поражено и осуђено на нестанак. То је неумољива историјска чињеница.

У овом тренутку, када се налазимо пред могућим нестанком друштва какво познајемо, потпуно је нејасно шта заиста јесте интерес Републике Српске. Треба се озбиљно запитати: да ли интерес Републике Српске представљају људи који овдје живе, њихови међусобни односи, преостала природа, оно мало компанија које још послују, овдашња младост, култура, позиција унутар Босне и Херцеговине – или су то искључиво политичке партије, њихови лидери Додик и Драшко и њихови лични интереси?

Док још имамо мозга, треба му дати шансу и непрестано се питати како је могуће да се витални интереси Републике Српске готово увијек савршено поклапају са личним интересима политичара и партија, а врло ријетко са обичним малим људским интересима грађана који овдје преживљавају чекајући тај обећани бољи живот?

У одговору на ово питање крије се и одговор на то имамо ли икакву будућност као људи који овдје још опстају. Јер управо ти људи, који остају, раде и боре се иако од друштва и система нису добили ништа осим разочарења, посљедња су гаранција да сутра уопште може постојати. Ако и они дигну руке, остаће само политичари – а њима друштво никада није било ни важно ни потребно.

(Бука)