"За 30 година нисам доживео да ми неко тражи мито"

Финска је и ове године заузела прво место на листи најсрећнијих земаља света, према Извештају о срећи (Wорлд Хаппинесс Репорт), за 2025. годину. Ова нордијска држава осму годину заредом држи примат захваљујући високим оценама које њени грађани дају квалитету свог живота.

Са просечном оценом 7,736 од 10, Финска се поново нашла испред Данске, Исланда, Шведске и Холандије, које заузимају преостала места у врху листе. Стабилан економски систем, снажне друштвене везе и висок ниво поверења међу грађанима кључни су фактори који доприносе финској срећи. Ова студија, спроведена глобално, указала је на снажну повезаност између поверења у друге људе и осећаја среће.

У разговору за НИН, др Димитрије Јаковљевић, специјалиста геријатрије који скоро три деценије живи и ради у Финској, говори о томе како изгледа живот у земљи која се често користи као пример друштвеног благостања и системске бриге о грађанима. Поред регуларног посла, др Јаковљевић представља Финску у Извршном одбору европског пројекта за унапређење геријатрије у Европи, који окупља 43 земље у оквиру Европске организације за сарадњу у науци и технологији.

Др Јаковљевић последњих година ради као приватни консултант и највише се бави унапређењем здравствене заштите старијих особа. Његово искуство осветљава не само фински здравствени систем већ и шире друштвене вредности које обликују свакодневицу у најсрећнијој земљи света.

Финска је већ осму годину заредом проглашена најсрећнијом земљом света према Извештају о срећи (Wорлд Хаппинесс Репорт), који објављује Центар за истраживање благостања (Wеллбеинг Ресеарцх Центре) са Универзитета у Оксфорду, у сарадњи са Мрежом за одржива решења Уједињених нација (СДСН) и истраживачком кућом Галлуп.

Како Ви, из личног искуства, објашњавате ту постојану срећу финских грађана?

Мислим да се "финска срећа" не огледа у сталном осећају радости или еуфорији, већ у дубоком осећају сигурности, поверења и равнотеже у свакодневном животу. То се огледа у једноставности која је изражена кроз културу скромности и захвалности. То значи да се не жале шта све недостаје, већ су задовољни са оним што имају. Људи не теже претераном луксузу, већ вреднују једноставне ствари – природу, тишину, равнотежу између обавеза на послу и приватног живота.

Поверење у људе, али и институције система, доноси одређени унутрашњи мир, за који мислим да је кључан да би се смањио дневни стрес и створио осећај да си део друштва које те неће изневерити кад ти је потребна здравствена заштита, образовање или социјална сигурност.

Рекао бих да срећа у Финској није нешто што се тражи – то је стање које проистиче из начина на који друштво функционише. Али мислим да то није само финска специфичност, већ део ширег, глобалног осећаја социјалног „благостања“ који карактерише скандинавске земље.

Које су кључне друштвене вредности у финском друштву и колико се оне разликују од вредности које препознајете у нашем региону?

Људи заиста верују да полиција, здравство, образовање и социјални систем функционишу без корупције, без „веза“, без привилегованих. То свакако звучи идеалистички, али недавно су објављени резултати анкета по којима грађани имају високо поверење у полицију и правосудни систем. За 30 година живота у Финској, никада нисам био у ситуацији да ми је неко тражио мито или „услугу за услугу“. Конкурси за пријем на послове финансиране из јавних средстава (попут полиције, образовања, здравства) су транспарентни, а резултати са образложењем доступни свима. У случају жалбе, ако се утврди грешка – конкурс се понавља, а ако је пропуст био намеран – следи санкција.

Занимљиво је да грађани прате политику, али не гаје велико поверење у политичке странке. Мислим да зато људи нису генерално оптерећени припадањем некој политичкој опцији, јер то нема значаја у њиховом свакодневном животу – осим ако су одлучили да ће учествовање у политици бити њихово каријерно опредељење.

Социјална једнакост је дубоко укорењена вредност. Нема велике разлике између „важних“ и „обичних“ људи. Титуле и статус немају посебан значај у свакодневици. Политичари возе бицикле, стоје у редовима, њихова деца иду у државне школе. Тарја Халонен је, на питање о личној сигурности у време свог председничког мандата, рекла: „Да за њу као председника државе није било веће среће од тога да може у своје слободно време да се слободно прошета градом, оде на пијацу или у позориште, а да тиме својим присуством не ремети слободу других грађана.“ Живети слободно је скандинавско достигнуће, иако нажалост понекад трагично нарушено – као у случајевима Олофа Палмеа и Анне Линдх.

Од малих ногу се подстиче самосталност, али и одговорност. Деца иду сама у школу, старији живе самостално у својим домовима што је дуже могуће. Породица је важна, посебно у одгајању деце, али има много људи – посебно у градовима – који су одлучили да живе сами. Поштовање личног простора и ненаметљивост су норма. Култура понашања подразумева да ћутање није непријатност, већ знак удобности. То не значи да су људи хладни – њихова блискост може бити тиха и ненаметљива.

Људи цене једноставне ствари: шуму, језеро, тишину. Боравак у природи је део идентитета. Свест о очувању животне средине је увек у фокусу. Фински појам јулкинен оикеус означава универзално право свакога да се слободно креће природом – на пример, дозвољено је брати печурке, бобичасто воће и лековито биље у шумама без тражења дозволе власника земљишта. Обале језера и мора припадају свима. Закон вам даје слободу да уживате у природи, али уз услов одговорног понашања. Строго је забрањено ловити или пецати без дозволе, оштећивати и сећи стабла, палити ватру или остављати отпад. Дакле, уз слободу иде и обавеза да се природа и мир других поштују.

Како изгледа Ваш свакодневни живот у Хелсинкију? Који су то мали ритуали и рутине које чине разлику? Шта Вас је највише изненадило када сте први пут дошли у Финску – у културолошком, професионалном или свакодневном смислу?

Професија којом се бавим усмерена је на стални контакт с људима. Током тридесет година живота у Финској имао сам привилегију да радим у различитим секторима здравства – од лекара опште праксе у примарној здравственој заштити, преко клиничке медицине, до истраживачког рада у Националном институту за здравље.

Сталне промене радног места траже стално доказивање, а као странац сам имао осећај да се морам додатно трудити како бих показао своју вредност. То ме је мотивисало на стално усавршавање. Медицина је динамична наука, свакодневно се појављују нова сазнања и технологије. Као лекар, осећам одговорност да свом пацијенту понудим решење засновано на најновијем знању и да задобијем његово пуно поверење.

Наука и образовање су високо цењени у финском друштву. Лекар, учитељ, судија, инжењер или архитекта су поштоване професије, али исто тако се цене и занати – јер свако је „професор“ у свом послу. Родитељи не одвраћају децу од практичних занимања, већ напротив, подстичу их. Креативност не може бити замена за квалитетну едукацију. Знање и вештине морају бити сертификовани – као што су електричари, водоинсталатери или грађевинари.

У пракси, такав систем онемогућава „сваштарење“ и уводи ред и професионализам. Рад на „црно“, или оно што се негде назива „сива економија“, није дозвољен – јер то значи избегавање плаћања пореза, а тиме и мањак средстава у буџету за здравствени, социјални и образовни систем. Једноставним речником речено – није дозвољено да „поткрадаш“ заједницу.

Сећам се како је пре двадесет година, када сам бранио докторску дисертацију, вест о томе објављена у свим значајним медијима – радио станицама и новинама – уз нагласак на то колики допринос моје истраживање доноси финском здравству и друштву у целини. То ме је дубоко дирнуло и показало да знање, труд и допринос заједници имају посебно место у вредносном систему ове земље.

У којој мери су људи у Финској међусобно повезани? Да ли доминира осећај заједништва или индивидуализма – и како се та равнотежа одржава?

Као што сам већ раније поменуо, финска култура понашања веома цени аутономију и самосталност. Људи не очекују да се стално друже, нити да буду укључени у све туђе послове. Не мешају се у туђи живот, а то се види и у саобраћају, јавном простору, па и у комуникацији. Када је заједништво потребно – оно постоји и функционише. Људи верују једни другима, помажу без помпе, али су и осећајни: „Нећу ти сметати, али ако ти затребам – ту сам.“

Локално организовање станара или становника неке градске четврти – тзв. талкоот (добровољни заједнички рад) – огледа се у бризи за животну средину.

Постоји заједничка брига о деци и старима кроз волонтерски систем, чиме се потврђује да Финска није индивидуалистичка у негативном смислу. Равнотежа се постиже и кроз институције које преузимају део заједничке бриге, па породица или родбина нису преоптерећени. То даје више простора појединцу, али и сигурност да нико није заборављен. Јавне услуге и дигитална повезаност омогућавају независност без изолације. Изазов су, свакако, старији суграђани, али постоје групе за подршку.

Нега старијих Финаца спада у домене социјалне заштите, организована је кроз систем локалне заједнице и укључена у обавезне видове заштите које су законом загарантоване. Најближи сродници могу да учествују у нези старих и болесних, али то није обавеза, већ се заснива на усаглашавању са могућностима и потребама. Систем социјалног и здравственог осигурања покрива трошкове по принципу солидарности, средствима прикупљеним из пореза, за све законом обавезујуће услуге.

Колико је старија популација у Финској укључена у друштвени живот и доношење одлука које се тичу њихове бриге и неге?

Старење становништва је свакако велики изазов за здравствени систем сваке земље. У Финској старија популација није само корисник система – она је и његов активни учесник. Укључивање старијих особа у друштвени живот и доношење одлука које се тичу њихове бриге и неге сматра се кључним делом функционалне и праведне социјалне политике.

У пракси, здравствени систем целе земље подељен је на самосталне регионе за остваривање социјалних и здравствених услуга (има их 21), који имају законску обавезу да, између осталог, оснују саветодавну групу старијих особа. Те групе активно учествују у планирању и побољшању услуга, попут кућне неге, здравствене заштите, становања, дигиталног приступа и социјалних права. Њихово мишљење мора се саслушати и озбиљно размотрити приликом доношења одлука. Такође, постоје различита удружења старијих грађана, као и веома активно цивилно друштво.

Кроз активно политичко учешће, старији од 65 година су међу најактивнијим гласачима у земљи. На пример, на локалним изборима 2025. године, старији бирачи имали су пресудан утицај на теме попут доступности неге, квалитета домаће помоћи и стамбене политике. Према неким наводима из медија, геријатријска питања била су у фокусу кампање. Истовремено је отворена и идеја да се млади старији од 16 година укључе у изборни процес, како би се боље избалансирао међугенерацијски јаз и подстакао интерес младих за политичко учешће.

У којој мери здравствени систем доприноси осећају сигурности и свеукупном благостању у земљи? Да ли је брига о здрављу важна компонента "финске среће"?

Брига о здрављу један је од најважнијих циљева финског друштва. Више од пола века је прошло откако је фински здравствени систем започео реформе са циљем да обезбеди свеобухватну здравствену заштиту за све грађане. Ове реформе су биле инспирисане визијом Светске здравствене организације из 1970-их – „Здравље за све до 2000. године“.

Кроз различите научно-истраживачке пројекте, који су постали темељи развоја финског здравственог система, стасавала је нова генерација здравствених радника. Њихов циљ био је да створе друштво благостања у којем превенција болести и инвалидности постаје мерило квалитета здравља нације.

Пројекат „Северна Карелија“ постао је симбол успеха широм света – показао је шта свеобухватна здравствена заштита може да постигне када се фокусира на превенцију кардиоваскуларних болести. У то време, млади људи у Финској умирали су у великом броју од срчаних болести које су се показале као превентабилне. Већ за првих двадесет година, постигнути су импресивни резултати. Успех оваквих пројеката не би био могућ да иза њих није стајало читаво друштво.

Најважнији закони који су променили здравствену слику Финске креирани су у оквиру Националног института за здравље – институције која ужива неупитно поверење не само здравствених радника већ и целокупног становништва.

Као пример могу да илуструјем како су недавни резултати истраживања о исхрани становништва добили важно место у готово свим медијима. Ово истраживање је дало неколико кључних смерница које комбинују циљеве јавног здравља и одрживости животне средине. Занимљиво је да се препоручује унос црвеног меса у количини не већој од 350 г недељно, док би се ултрапрерађено месо требало избегавати што је више могуће.

То значи да је конзумација прерађеног меса повезана с повећаним ризиком од колоректалног карцинома. Овакви закључци су изазвали негодовање, посебно од стране месне индустрије, али резултати су такви – стручњаци су их протумачили, а на појединцу је да их прихвати или не.

Још један пример у коме је Финска глобални лидер јесте контрола пушења. Када сам средином 1990-их дошао у Финску, још увек се пушило у ресторанима и баровима. Тада је око 30% популације било пушача. Данас, после 25 година, проценат пушача је пао испод 10%. Слично се догодило и са другим ризичним факторима који утичу на здравље нације.

Овакви резултати не би били могући без широко прихваћеног уверења да се улагање у превенцију вишеструко исплати. Свест о важности превенције има чврсто утемељење у финском друштву. То је заједнички циљ који превазилази политичке поделе и повезује грађане у настојању да очувају здравље као личну и колективну добит.

Колико се у Финској улаже у превенцију, ментално здравље и очување достојанства у старијем добу?

„Срећу у рају“ делимично нарушава статистика о броју алкохоличара и самоубистава, коју део иностраних медија понекад злонамерно експлоатише, представљајући је као тамну страну „финске среће“.

Али кренимо редом. Од 2007. године укупна потрошња алкохола у Финској бележи константан пад, захваљујући строгим законима, високом опорезивању и јавним здравственим кампањама. Иако Финска има нижу просечну потрошњу алкохола по глави становника у поређењу са земљама Балкана, преваленција зависности од алкохола је виша. То може указивати на другачије обрасце конзумације: у Финској мањи број људи конзумира веће количине, док је на Балкану конзумација распрострањенија, али у мањим количинама по особи.

Дневна конзумација алкохола на Балкану је део друштвене традиције, док се у нордијским земљама таква пракса чешће повезује с проблемима зависности.

Финска је некада имала једну од највиших стопа самоубистава у свету. Међутим, захваљујући свеобухватним стратегијама превенције, а посебно унапређењу менталног здравља, та стопа је данас преполовљена. Ипак, нажалост, и даље остаје изнад просека Европске уније.

Националне стратегије унапређења менталног здравља усмерене су ка даљем побољшању психосоцијалног благостања нације. Циљ је смањење стигме, јачање доступности психолошке подршке и стварање услова у којима ће свака особа у кризној ситуацији имати приступ помоћи. Јер сваки спашен живот има непроцењиву вредност за друштво у целини.

Да ли верујете да би део финског модела – у вредностима, организацији или свакодневици – могао да се "пресади" и код нас, и шта би био први корак?

Сигурно је да би неке идеје из финског начина организације, пре свега функционисања институција, могле бити корисне и у Србији – посебно у јачању поверења у институције. Нажалост, код нас је то поверење пољуљано вишедеценијским неповерењем, нетранспарентношћу и осећајем да правда и једнакост нису загарантовани свима.

Нисам сигуран да би се „фински пелцер“ лако примио. Стварање и грађење поверења може да траје годинама, често и деценијама. У неким областима могло би се очекивати брже унапређење – тамо где постоје спремност и политичка воља – док би за друге могла бити потребна и читава генерација сазревања. Чак и најбољи системи су нефункционални ако за то не постоје услови. Тако, рецимо, директно копирање или „пресађивање“ финског здравственог или образовног система у пракси би било неодрживо без пратећих промена.

Али за утеху – мислим да постоји и „пречица“ како да се надокнади изгубљено. Наши људи у расејању широм света су наше највеће благо и потенцијал. Образовање, углед, као и животно искуство које су стекли, могу бити „мост разумевања“ између изазова који већ дуже постоје у нашем друштву и одрживих решења каква већ постоје. Не истичем ово само зато што сам и сам део тог расејања, већ зато што искрено верујем да већина људи који живе ван Србије желе да буду корисни матици. Припадам генерацији на заласку, али мислим да наше искуство и знање могу бити корисни не само мојој земљи, већ и другим земљама које су некада биле део исте заједнице.

Од давнина је дијаспора била критична према властима – али са јединим циљем, а то је напредак. Имам осећај да нам никада нису били потребнији неки нови Доситеји и просветитељи. Знање и образовање које стиче садашња млада генерација дијаспоре управо треба да буде тај носилац напретка – јер наше расејање није оптерећено прошлошћу, већ је окренуто ка будућности.

Помирење у духу „скандинавског мира“, очување природе као предуслова здравог живота, као и опште поверење међу људима – то су само неки од „пелцера“ које би смо могли пренети у Србију али и њено окрузење. На тај начин могли бисмо редефинисати појам среће – кроз толеранцију, емпатију и разумевање различитости која не треба да нас дели, већ да нас повезује.

Свестан сам да све ово може звучати утопијски. Али што касније прихватимо добронамерност дијаспоре, то ће нам требати више времена да пронађемо сопствену срећу. Јер, на крају, свако је – како се каже – ковач своје среће.

(НИН) Фото: Нин