Др Благојевић: Домашај једног кривичног дјела

Код нас је не само у најширој, већ и у стручној правничкој јавности прилично увријежено схватање да до кривичног поступка (сада у стадијуму истраге) против Милорада Додика, Радована Вишковића и Ненада Стевандића због кривичног дјела напада на уставни поредак БиХ не би могло доћи да Кристијан Шмит у јулу 2023. године није наметнуо допуну Кривичног закона БиХ, којом је одредио да се то кривично дјело чини и на други противправан начин, а не само употребом силе или пријетњом употребе силе у циљу промјене уставног поретка БиХ.

Међутим, такво схватање је погрешно с обзиром на наредне разлоге.

Наиме, када ентитет, у конкретном случају Република Српска путем своје Народне скупштине, донесе у фебруару 2025. године Закон о непримјењивању закона и забрани дјеловања вануставних институција БиХ (како је гласио званичан наслов тог закона) и када њиме пропише да се на територији Републике Српске забрањују рад и поступање СИПА-е, Тужилаштва БиХ, Суда БиХ, ВСТС БиХ, таква одредба нема само то значење, које се види голим оком њеним читањем, већ та одредба у себи садржи и тзв. скривену диспозицију коју не запажамо одмах, а којом се такође наредбодавним исказом захтијева одређено понашање, као што се наредбодавним исказом жели забранити рад наведених институција БиХ.

Та скривена диспозиција, садржана у забрани рада тих институција, управо том забраном прописује истовремено и обавезу употребе силе против свих лица која би покушала да, упркос тој забрани, ипак омогуће рад и поступање тих институција БиХ у Републици Српској.

Рецимо, ако би СИПА упркос тој забрани покушала да предузме неку службену радњу у Републици Српској, скривена диспозиција из наведеног Закона захтијева од МУП-а Републике Српске да и употребом силе спријечи рад СИПА-е.

А то није ништа друго до пријетња употребом силе, као радња извршења из законског бића кривичног дјела напада на уставни поредак БиХ, из члана 156. Кривичног закона БиХ, за које кривично дјело су својевремено, 2003. године, гласали и посланици и делегати из Републике Српске у Парламентарној скупштини БиХ.

Дакле, на овом примјеру, као и бројним другим који се могу не само замислити већ и догодити, види се домашај једног кривичног дјела, домашај који говори да се и предлагањем, а затим усвајањем, као и доношењем указа о проглашењу закона може извршити радња пријетње употребом силе из законског бића кривичног дјела напада на уставни поредак БиХ.
Преостало је још питање да ли се таквом пријетњом употребе силе мијења уставни поредак БиХ?

Одговор на то питање недавно је дао Уставни суд БиХ када је својом одлуком, број У-7/25 од 29. маја ове године, прогласио да Закон о непримјењивању закона и забрани дјеловања вануставних институција БиХ није у складу са Уставом БиХ.

У образложењу те одлуке Уставни суд БиХ је, у ставу 55, истакао да се: "Искључивањем важења државних закона на територији Републике Српске де фацто и де иуре укида суверенитет државе Босне и Херцеговине на једном дијелу њене територије".

А то у ствари има значење да се пријетњом употребе силе, коју садржи наведени Закон, таквим укидањем суверенитета БиХ покушава промијенити уставни поредак БиХ, што је такође радња извршења из законског бића кривичног дјела напада на уставни поредак БиХ.

Др Милан Благојевић