Све мање добрих сезонских радника на њивама Семберије

Годинама уназад све је мање квалитетних домаћих сезонских радника на имањима семберских ратара, због чега су поједини одлучили да “увезу” радну снагу из сусједне Србије, а неки су били приморани да смање производњу. Шта је узрок оваквог стања покушали смо да сазнамо од пољопривредних произвођача.

Семберске њиве раније су, у ово доба године, биле пуне сезонских радника. Радило се, дуже и напорније него сада, уз мање дневнице. Данас су услови знатно бољи, али је добрих радника све мање, каже Ђорђе Вакчић, пољопривредник из Мале Обарске.

“Причали су ми да се радило читав један дан за једну мараму, или за килу пројина брашна, а радило се од 7 до 7. Сада се ради од 7 до 5, а имамо и два сата одмора - за доручак и ручак. 100 марака, а то је 100 килограма бијелог брашна”, појашњава Вакчић.)

Када је у питању старосна доб сезонских радника, искуства су различита, мада преовлађују они средње и старије животне доби.

“Млађа генерација је мало њежнија од нас. Није то научило ни да запне ни да се озноји. Њему смета и кад је сунце и кад је киша и кад је вјетар”, каже Вакчић.

Нешто другачије искуство има један од већих произвођача у Семберији, Младен Лазић из Голог брда, који тврди да радне снаге не мањка, већ да дневнице, које се крећу од 80 до 100 КМ, не могу сви да плате, јер подцјењују своју робу, услед недовољне едукованости.

“Није проблем у радној снази. Чак има и доста младих који хоће да раде у периоду љетног распуста. Има и “увозне” радне снаге из Србије. Имате људе из Црне баре, који сваког дана долазе комбијем – по 15, 20 радника, колико вам треба.

Међутим, проблем је у произвођачима, пошто је мало оних који могу да издрже плаћање дневница, јер су научили да робу дају јефтино.

Проблем је у едукацији, јер када произведу нешто, умјесто то да наплате од марку до двије, с’ обзиром да су краставац, паприка, парадајз, током читаве године из увоза и то грађани плаћају по три марке, а кад дође семберска роба, буде 30 фенинга килограм. 30 фенинга не може да исплати радника у току дана“.)

Пољопривредници и сезонски радници се слажу у једном, а то је да мора постојати обострана корист, интерес и задовољство.

“Ја очекујем кад код мене дође радник, да стварно ради, Да допринесе и мени, а наравно и себи. Он исто тако очекује да га ја наградим. Ја функционишем тако.

Да се увјек нешто, не претјерано - већа сатница или дневница, која наравно мене неће да обори, а тим људима, који живе од те своје дневнице, доста добро дође. Награди радника, шта је проблем? Јер, какав бих ја био домаћин, а он радник да не можемо да зарадимо и њему и мени?

Не можемо гледати да се само зарађује мени. Ако зарађује само мени, то је кратког даха, јер требаће ми и други пут”, појашњава Вакчић.

Дневница од 80 до 100 КМ јесте добра, али се такође мора узети у обзир да сезонци на сунцу и високој температури проводе читаве дане, током 3 - 4 мјесеца и да од тога треба да живе годину дана, а да уз то немају ни здрвствено, ни пензионо осигурање, осим ако га сами не уплате.

Све ово одбија раднике, посебно младе, од овог посла, те би свакако држава морала да изнађе рјешење за овај проблем, уколико жели да их задржи на овим просторима и у пољопривреди.

(БН) Фото: БН