Осми март је дан који је променио историју жена

Међународни дан жена, 8. март, обележава се од почетка прошлог века у славу дуге и тешке борбе за економску, политичку и друштвену равноправност, али и у част важних дама у нашим животима, којима се цвећем и осталим пригодним поклонима захваљујујемо на љубави и пажњи које нам неуморно пружају.

Када се у цвећарама устостручи продаја ружа и каранфила, јер у овом новом веку јачи пол нема обичај да их често поклања, знамо да се ближи – 8. март.

У Русији, која се не одриче социјалистичких тековина из прошлог века, то је један од најважнијих, најлепших и најомиљенијих празника, и нема особе која ће заборавити да честита, уз прегршт комплимената, најлепших жеља, цвећа...

У Кини жене добијају слободан дан, по препоруци Државног савета.

Но, има и земаља у којима је Осми март дан као сваки други, исто као што постоји и велики број жена које овај датум из само њима познатих разлога не признају.

Ипак, већини припадница лепшег пола – нашим мајкама, бакама, сестрама, теткама, колегиницама, пријатељицама и осталима, мали знаци пажње измамиће осмехе и од срца ће им се обрадовати.

Идеја за обележавањем Међународног дана жена родила се почетком 20. века у доба брзе индустријализације и економске експанзије, које су често доводиле до протеста.

А много пре тога, 8. марта 1857. године, жене запослене у индустрији одеће и текстила јавно су демонстрирале у Њујорку због лоших услова рада и ниских плата. Демонстранткиње је растерала полиција, али су, два месеца касније, те исте жене основале синдикат.

Протести су се наставили и наредних година. Најпознатији је избио 1908, када је 15.000 жена марширало кроз Њујорк тражећи краће радно време, боље плате и демократско право гласа.

Међународни дан жена установљен је 8. марта 1910. године у Копенхагену, на Другој међународној конференцији. Инспирисана америчком акцијом поводом овог питања, немачка левичарка Луиз Циц предложила је успостављање празника као дан вечног сећања на њујоршки марш.

Иницијативу спровођења идеје у дело преузела је њена сународница, феминисткиња и левичарка Клара Цеткин. Предлог је прихваћен.

Празник је наредне године обележен у Аустрији, Немачкој, Данској и Швајцарској, уз бројне демонстрације широм Европе. Само у Аустроугарској било је 300 протеста. Жене су тражиле да им се омогући право да гласају и да обављају јавне функције, а устале су и против полне дискриминације приликом запошљавања.

У традиционално патријархалној Србији, дан борбе за једнакост жена први пут је обележен у освит Првог светског рата, 1914. године, у тадашњем Народном дому у Београду.

Након Октобарске револуције, бољшевичка феминисткиња Александра Колонтај наговорила је Лењина да 8. март постане државни празник у част "херојства радница", што је одмах усвојено.

Међутим, у првој половини 20. века, на Западу је углавном престао да се обележава, пре свега због тога што је повезиван са омраженим комунизмом и једнопартијским системом, све док га шездесетих година, са надолазећом хипи револуцијом, феминисткиње нису оживеле, а Уједињене нације га 1975. и званично прогласиле Међународним даном жена.

Генерације, које су имале среће да стасавају у бившој Југосалвији, сећају да је 8. март био један од најсвечанијих датума у календару, попут Дана републике. Црвено слово!

Планирао се недељама унапред: мушкарци су изводили своје даме у ресторане на ручак или вечеру, а жене су се с посла враћале са гомилом букета у рукама. А када би дошле кући, чекале би их посебне честитке које смо, "мамама на дар", правили у школи.

Данас више нема организованих синдикалних прослава и масовних забава, а осмомартовска иконографија остала је тек део колективне (југо)носталгије. И празник је, у међувремену, одавно изгубио свој друштвено-политички карактер, претворивши се у симболично исказивање љубави, захвалности и поштовања, без некад обавезних црвених ружа и каранфила.

(жена.блиц) Фото: Wикипедија