Бескорисни Програм рада Народне скупштине Српске

У Програму рада Народне скупштине Републике Српске за ову годину предвиђено је усвајање једног од најважнијих закона за будућност Српске, а то је закон којег режим овај пут назива законом о јавној имовини.

Пише: Др Милан Благојевић

Међутим, има у томе један проблем који компликује ствар, због чега све и да Народна скупштина ове године усвоји тај закон он ће, сигуран сам, опет бити оборен на Уставном суду БиХ, и то не зато што то ја, далеко било, прижељкујем, већ због вишегодишње праксе тог суда када је ријеч о овом питању, али и због онога што желим да истакнем у наставку овог текста, на шта је Република Српска пристала прије четврт вијека.

Због тога ће, и ако дође до тога прије овогодишњих избора, доношење тог закона бити само још један у низу предизборних трикова владајућег режима у Републици Српској, како би народу продао ко зна коју по реду лаж од које, као ни од сваке лажи, народ и Српска неће имати ништа, али ће режим тиме покушати да и даље остане на власти, што му једино и треба.

Дакле, у новембру 2001. године Босна и Херцеговина је ратификовала међународни Споразум о сукцесији СФРЈ, што, наравно, није могла учинити без сагласности Републике Српске, а Република Српска је дала ту сагласност путем својих тадашњих посланика и делегата у Парламентарној скупштини БиХ и путем тадашњег српског члана Предсједништва БиХ.

Шта су то тада они ратификовали?
Између осталог ратификовали су одредбу члана 2. Анекса А Споразума о сукцесији СФРЈ којом је од тада прописано да се непокретна државна имовина СФРЈ која се налазила на њеној територији преноси ДРЖАВИ сукцесору на чијој територији се налази.

Нажалост, тадашњи српски представници у Парламенту БиХ и Предсједништву БиХ нису ниједног тренутка ни покушали да се изборе и да свој пристанак на ратификацију Споразума услове тиме да се у случају БиХ у Споразум унесе одредба да у случају БиХ непокретна државна имовина СФРЈ припада ентитетима на чијој територији се налази,  а не БиХ као држави сукцесору СФРЈ. То је, само да су то знали и хтјели тадашњи српски представници, дозвољено по нашем унутрашњем праву, као и по међународном праву о сукцесији имовине држава.

Међутим, они су поступили сасвим супротно од тога и ратификовали Споразум са наведеном одредбом. Због тога Република Српска сада једино може да брани своју имовину двјема правним тврдњама.

Прва од њих је Резолуција Савјета безбједности УН, број 942 од 23.9.1994. године, која је и данас на снази, а којом је тај орган УН одобрио територијалну подјелу према којој 49% територије у БиХ припада Републици Српској, а 51% Федерацији БиХ. Зато је управо на основу те резолуције Савјета безбједности УН и дошло до територијалног разграничења, најприје Женевским принципима из септембра 1995. године, а затим и Анексом 2 Дејтонског споразума, између Републике Српске и Федерације БиХ тако што је и тим међународним уговором уговорено да Републици Српској припада 49% територије у БиХ, а Федерацији БиХ 51%. 

То правно значи и да све што је јавна имовина на тако подијељеној територији (јавно земљиште, шуме, воде, минералне сировине, итд) јесте имовина ентитета на чијој се територији налази. Управо тиме се једино може објаснити зашто Уставом БиХ није прописано да је то имовина која припада БиХ.

Међутим, онда су дошли они који су водили Српску 2001. године, а боље би било да нису, који су пристали на онакав Споразум о сукцесији СФРЈ. Због тога је Републици Српској сада преостало да своју имовину правно брани још једном тврдњом, поред оне претходно речене. Та тврдња се своди на једно од основних правила међународног права о сукцесији имовине држава, које прописује да се од државе која је престала постојати (а то је СФРЈ у нашем случају) може наслиједити само она њена непокретна (и друга) имовина на којој је та држава била власник (не и корисник, јер кориштење није власништво) према свом уставу који је био на снази у тренутку престанка те државе.

У случају СФРЈ то је њен Устав из 1974. године, а према члану 85. тог устава, СФРЈ није била власник било које врсте земљишта, шума, минералних сировина, ријека и других јавних непокретности, већ су то, према истој уставној одредби, била добра од општег интереса.

Због тога, дакле, БиХ ни по основу члана 2. Анекса А Споразума о сукцесији СФРЈ од те државе није могла наслиједити нити је наслиједила оно на чему ни СФРЈ није била власник, већ наведене непокретности јесу својина ентитета, на основу већ споменуте Резолуције Савјета безбједности УН о подјели територије између ентитета, затим на основу Анекса 2 Дејтонског споразума - уговора о разграничењу територије између ентитета, као и одредбе Устава БиХ по којој све владине функције и овлаштења које тим уставом нису дате БиХ јесу уставне надлежности ентитета.

Но, у вези с тим мора се указати на још нешто што је прописано Споразумом о сукцесији СФРЈ. То је члан 6. Анекса А Споразума, према којем је држава сукцесор СФРЈ, што је у нашем случају БиХ а не ентитети, надлежна да одлучи која имовина СФРЈ је представљала имовину СФРЈ према међународном праву.

Зато, дакле, Република Српска не може доносити свој закон о јавној имовини док Парламент БиХ не донесе закон у смислу члана 6. Анекса А Споразума о сукцесији СФРЈ, јер је Српска и на то пристала 2001. године, када је ратификован Споразум.

Међутим, ова надлежност БиХ не даје право БиХ (било којој њеној институцији) да Босни и Херцеговини да у власништво непокретности на којима СФРЈ није била власник, већ само оне на којима је СФРЈ у јавним евиденцијама непокретности (грунтовници или катастру) уписана као власник, односно посједник са 1/1 дијела или у неком другом износу сувласничког, односно супосједничког дијела.

Све друго преко тога биће кршење међународног и унутрашњег права у смислу на који је претходно указано.

Због тога предлажем да Република Српска у што скорије вријеме покрене иницијативу за доношење закона у Парламенту БиХ, који би се звао "Закон о непокретној имовини која припада БиХ на основу Споразума о сукцесији СФРЈ". 

Тим законом треба прописати да у складу са међународним правом непокретну државну имовину СФРЈ чине само оне непокретности у БиХ које су на дан распада (сукцесије) СФРЈ припадале СФРЈ и биле уписане у јавним евиденцијама као власништво СФРЈ, сагласно њеном Уставу, а да то, сагласно члану 85. тог устава, нису биле непокретности у виду земљишта, шума, воде, рудних блага и других природних богатстава.

У складу са тако формулисаним чланом, након тога, у наредном члану тог закона, треба бити прописано да предмет Споразума о сукцесији СФРЈ нису претходно наведене непокретности, већ да те непокретности јесу својина ентитета на чијој територији се налазе, на основу Устава БиХ, Анекса 2 Дејтонског споразума, Женевских принципа од 8.9.1995. године (који су саставни дио преамбуле Устава БиХ), те на основу Резолуције Савјета безбједности УН број 942 од 23.9.1994. године.

А сада још нешто што је намијењено само неострашћенима, онима који о овим стварима не суде по томе ко је које нације и вјере, већ по слову закона. 

Наиме, из претходних аргумената јасно је колико је неуставна пракса коју је, супротно Уставу БиХ, у овим стварима успоставио Уставни суд БиХ. Бројне су такве његове одлуке у којима он ствара појам државне имовине, иако га нема у Уставу БиХ, а затим тај суд наређује да о тој имовини, иако је нема у Уставу БиХ, Парламент БиХ мора да донесе закон.

Све је у том правцу Уставни суд БиХ започео у својој одлуци број У-1/11 од 13.7.2012. године. У њој је он најприје признао (став 63. образложења одлуке) да Устав БиХ "не садржи ниједну одредбу која се односи на државну имовину". Али онда, само који став ниже (став 73. образложења исте одлуке) Уставни суд БиХ самовласно ствара своју норму према којој ипак постоји државна имовина која наводно "чини интегрални дио уставних карактеристика и овлаштења државе". 

И онда тај суд суди по тој својој норми у бројним другим предметима, а не по нормама Устава БиХ, и тјера друге да примијене те његове неуставне одлуке. Иако и тај суд зна да БиХ на основу Устава БиХ и Споразума о сукцесији СФРЈ може имати и има само надлежност да донесе закон о утврђивању непокретности СФРЈ које припадају БиХ по основу Споразума о сукцесији СФРЈ, у смислу на који је претходно указано, а сва друга непокретна имовина је својина ентитета у смислу на који је такође претходно указано.

То је, дакле, суштина неуставног рада Уставног суда БиХ у овој матери

Др Милан Благојевић