Режим у Српској ограничава право на здравствену заштиту

Народна скупштина Републике Српске је 9. јула ове године по хитном поступку усвојила Закон о измјенама и допунама Закона о обавезном здравственом осигурању. Овако усвојени закон садржи формалну и материјалну неуставност.

Пише: Др Милан Благојевић 

Он је један из низа формално неуставних закона чијем доношењу по хитном поступку владајући режим прибјегава свако мало, иако нису испуњени услови за доношење закона у том поступку, прописани Пословником Народне скупштине. Наиме, да би се закон донио по хитном поступку потребно је, како прописује члан 213. став 2. Пословника, да се кумулативно испуне следећи услови: 1) да се њиме уређују питања и односи настали усљед околности које нису могле да се предвиде; 2) да би недоношење закона по хитном поступку могло да проузрокује штетне посљедице по живот и здравље људи, безбједност Републике и рад органа и организација; те 3) да је то у општем интересу.

Изостанак било којег од ова три услова значи забрану Народној скупштини да доноси закон по хитном поступку, а ако то она ипак учини, тако усвојени закон је неуставан са становишта његове формалне уставности.

У конкретном случају више је него очигледно да недоношење предметног закона по хитном поступку не би могло да проузрокује штетне посљедице по живот и здравље људи, безбједност Републике нити по рад органа и организација. Такође, не ради се ни о закону којим се уређују питања и односи настали усљед околности које нису могле да се предвиде, тако да није испуњен ни овај уставни основ за доношење закона по хитном поступку.

Све то, дакле, чини овај закон формално неуставним, јер у уставном погледу нису били испуњени наведени услови за његово доношење по хитном поступку.

Међутим, овај закон је неуставан и у матерјално-правном погледу, јер је њиме повријеђен члан 37. став 3. Устава Републике Српске, усљед чега је повријеђен и уставни принцип владавине права (владавине Устава), прописан чланом 5. Устава Републике Српске. Међутим, треба рећи да исту ову материјалну неуставност садржи и важећи Закон о доприносима Републике Српске, тако да се у том погледу ова два закона морају посматрати у међусобној вези.

Чланом 37. став 3. Устава је прописано да стара лица имају право на здравствену заштиту из јавних прихода.

Ради се о уставној норми која је самоизвршива норма (селфеxецутиве норм), тј. ријеч је о норми која се директно примјењује у сваком појединачном случају тако да за њено остварење није потребно доносити посебан закон или подзаконски пропис.

Али, ова норма осим тог својства има и значење забране законодавцу да за ову категорију својих држављана законом прописује услове који би на било који начин значили дерогацију или умањење овог уставног права тих лица, нити законодавац има право да тим лицима намеће законом обавезу да у цијелости или дјелимично плаћају здравствено осигурање за себе у Републици Српској.

Све ово једнако важи и за Владу Републике Српске, Фонд здравственог осигурања и све јавне здравствене установе у Републици Српској. 

Дакле, нико од њих нема право да законом или подзаконским прописом пропише обавезу овим лицима да плаћају здравствено осигурање, јер је уставна норма јасна када прописује да стара лица имају право на здравствену заштиту из јавних прихода.

Прописујући ово право на такав начин, Устав то право даје свим старим лицима - држављанима Републике Српске, што значи како онима који нису пензионери (немају пензију), тако и онима који су пензионери, и то без обзира да ли су своју пензију остварили овдје у Републици Српској или у иностранству.

Јер, нигдје у наведеној одредби члана 37. став 3. Устава, а ни у било којој другој одредби тог устава, није прописано да право на здравствену заштиту из јавних прихода имају стара лица - пензионери са пензијом оствареном у Републици Српској. Умјесто тога, члан 37. став 3. Устава прописује да право на здравствену заштиту из јавних прихода имају сва стара лица (држављани Републике Српске), а то значи како они који немају пензију, тако и пензионери без обзира на то да ли су пензију остварили овдје или у иностранству.

Додуше, Устав не одређује ко се сматра старим лицима, али се овај појам одређује систематским тумачењем, узимајући у обзир да је, као основно правило, код нас један од услова за старосну пензију то да лице има навршених 65 година живота.

Дакле, старим лицима сматрају се лица са навршених 65 година живота, како прописује и члан 28. став 1. тачка 3) важећег Закона о здравственој заштити у Републици Српској.

Имајући стога у виду све ове аргументе, неуставан је Закон о измјенама и допунама Закона о обавезном здравственом осигурању који је усвојила Народна скупштина 9. јула ове године, јер се њиме прописује да је држављанин Републике Српске осигураник за којег је законом којим се уређује област доприноса прописана обавеза уплаћивања доприноса за обавезно здравствено осигурање, а који остварује пензију од иностраног исплатиоца у цијелости или већим дијелом по основу већинског стажа осигурања оствареног у иностранству.

Да би се разумјела суштина ове неуставности, овај дио Закона о обавезном здравственом осигурању мора се довести у везу са Законом о доприносима Републике Српске. У чл. 5. тачка 4) Закона о доприносима је прописано да је обвезник доприноса за здравствено осигурање "држављанин Републике који у цијелости или дјелимично остварује пензију од иностраног исплатиоца, док има пребивалиште на територији Републике". А у члану 22. тачка 2. Закона о доприносима прописано је да стопа доприноса за здравствено осигурање износи 10,2%.

То другим ријечима значи да је тим законима (о здравственом осигурању и о доприносима) овим пензионерима - старим лицима, наметнута неуставна обавеза да морају плаћати здравствену заштиту у виду доприноса за здравствено осигурање из својих средстава, а не да им држава плаћа ту заштиту из јавних прихода, како је прописано чланом 37. став 3. Устава Републике Српске.

Зато су, дакле, не само најновији Закон о измјенама и допунама Закона о обавезном здравственом осигурању, већ и Закон о доприносима Републике Српске, супротни члану 37. став 3. Устава Републике Српске, а тиме и принципу владавине права (Устава) прописаном чланом 5. тог устава.

Најтужније у свему томе је што се и у овом случају наилази на зид ћутања у Уставном суду Републике Српске. Наиме, наведена неуставност у Закону о доприносима, на коју се ослања неуставност и у Закону о обавезном здравственом осигурању, егзистира већ годинама па ју је тај суд, без ичије иницијативе или захтјева, требао уклонити, јер он и по Уставу Републике Српске и по Закону о Уставном суду Републике Српске треба да прати по службеној дужности овакве појаве и да их на сопствену иницијативу уклони из правног поретка.

Међутим, он то као и у другим случајевима није хтио да учини. Нити ће.  Не треба стога да изненади и да, ако му неко поднесе захтјев у том правцу, тај суд све ове неуставности прогласи уставним.

Др Милан Благојевић 

Фото: БН