Благојевић: Ствари неприхватљиве за Републику Српску 

У задњих неколико дана у Босни и Херцеговини се провлачи идеја, фабрикована у Аустрији, о наводној потреби да се промијени уставно уређење БиХ тако што би били укинути ентитети и умјесто њих уведено десет покрајина које би градиле федералну БиХ, по моделу који има Република Аустрија.

Др Милан Благојевић 

То су ствари које никако не смијете прихватити Република Српска, јер би водиле у њен нестанак, док би федерализација БиХ по аустријском моделу у пракси значила снажење централне власти у Сарајеву, с обзиром на то да таква рјешења садржи Устав Аустрије када је ријеч о односу централне власти у Бечу и аустријских покрајина.

Свакако најважнији разлог због којег се не смије прихватити наведена идеја је то што би њена реализација значила нестанак Републике Српске у територијалном погледу. Једноставно, та територија би престала да постоји не само као политички појам, већ и као географски, пошто би била испарцелисана на више покрајинских неетничких подручја, на којима бисмо имали стање у којем Српске као да никада није ни било.

У приличној мјери све то подсјећа на оно што је својевремено 1993. године предвиђао Венс-Овенов план - подјелу која је негирала постојање Републике Српске и њене територије, умјесто чега је према том плану у БиХ требало да постоји десет покрајина (кантона).

За такав план је у мају те 1993. године гласао Милорад Додик као посланик у тадашњем сазиву Народне скупштине Републике Српске, али је, на срећу, већина тадашњих посланика у Народној скупштини, предвођених Српском демократском странком, одлучно одбацила Венс-Овенов план. 

Другим ријечима, да је Додик тада владао Народном скупштином, као што влада данас, не би било ни те скупштине нити Републике Српске, баш као што се то исто сада заговара плановима из Аустрије.

Осим што ти планови значе крај Српске они су неприхватљиви и због тога што су неприхватљиви са уставноправног аспекта, јер заговарају аустријски модел уставног уређења који, иако је Уставом Аустрије та држава одређена као федерација, значи доминацију централне државе.

У том смислу довољно је навести, једноставним језиком, само неколико доказа и аргумената који то недвосмислено потврђују.

Сви они су садржани у Уставу Републике Аустрије.

На терену уставних надлежности чињеница је да према том Уставу држава Аустрија, а не њене покрајине, има надлежност да доноси законе у областима:

- грађанског права (стварног права, облигационог права, насљедног права и сл.);

-банкарства и берзанског пословања;

- кривичног права;

- радног законодавства;

- правосуђа;

- трговине и индустрије;

- рударства;

- шумарства, као и бројних других државних надлежности које код нас припадају Републици Српској, односно Федерацији БиХ.

Све те и бројне друге државне надлежности биле би, према замислима из Беча, пренијете на централне власти у Сарајеву, одмах након укидања ентитета у БиХ.

Стога је оно што би према замислима из Беча биле надлежности покрајина минорно, али би и у томе те покрајине биле под контролом централних власти, како прописује Устав Аустрије у случају односа те државе и њених покрајина.

Ево само пар аргумената у прилог томе. 

Рецимо, Парламент Аустрије према тамошњем Уставу чине два дома, од којих је један Национално вијеће, а други Федерално вијеће. Потоње вијеће је представнички дом у којем су представљене све аустријске покрајине, али оне не учествују равноправно са Националним вијећем у доношењу закона, јер Устав Аустрије прописује (члан 42) да Федерално вијеће може само ставити приговор на закон који је усвојен у Националном вијећу, али ако га Национално вијеће након тога поново усвоји, тај закон се сматра усвојеним, при чему Федерално вијеће чак и не учествује у доношењу  савезних закона таксативно наведених у члану 42. став 5. Устава Аустрије.

Или, Устав Аустрије прописује (члан 97) да уколико пропис аустријске покрајине предвиђа сарадњу са федералним властима у циљу његовог извршења, а предвиђа свагдје тамо гдје се не може очекивати ефикасно извршење без помоћи централне власти, сваки такав покрајински пропис мора бити одобрен од стране федералне (боље рећи централне) власти у Бечу.

Централна власт у Бечу, оличена у предсједнику Аустрије, према члану 100. Устава Аустрије има право да на приједлог федералне (централне) Владе Аустрије распусти скупштину (Диет) било које аустријске покрајине.

Све то, као и много чега другог, услиједило би и овдје код нас, ако би било прихваћено оно што се заговара из Беча, а што је, суштински гледано, унутаризација БиХ под маском аустријског квазифедерализма.

Због тога ништа од овога никако не смије прихватити Република Српска нити бих ја било када гласао за то када бих био посланик у Парламентарној скупштини БиХ, јер би то био крај Републике Српске.

Др Милан Благојевић