Da li EU vrši hitne pripreme proširenja na zapadni Balkan?

"Neke od ovih procena, iako preterane, sadrže bolne istine. Ipak, postoji jedna oblast politike u kojoj Evropljani imaju moć da utiču na tok događaja u svoju korist — to je projekat proširenja EU."

Piše: Toni Barber

Prošlog septembra, Đang Vevei, profesor međunarodnih odnosa na kineskom Univerzitetu Fudan, primetio je da je upitno „da li Evropska unija uopšte može opstati do 2035. godine“.

Za Evropljane je to bio neprijatan podsetnik da najveće svetske sile EU, i Evropu uopšte, vide kao iscrpljenu snagu. Kina Evropu vidi kao podeljenu i neefikasnu; Rusija kao dekadentnu i licemernu; SAD to vide kao kontinent kojem preti „civilizacijsko brisanje“. Sve je posmatraju kao vojno slabu i ekonomski stagnirajuću.

Neke od ovih procena, iako preterane, sadrže bolne istine. Ipak, postoji jedna oblast politike u kojoj Evropljani imaju moć da utiču na tok događaja u svoju korist — to je projekat proširenja EU.

Proširenje Unije od 27 država na istok ključno je za bezbednost i prosperitet Evrope. Neuspeh u proširenju ostavio bi zemlje koje žele članstvo izloženim unutrašnjim tenzijama i spoljnim uticajima. To bi, zauzvrat, narušilo bezbednost celog kontinenta. Ohrabrujuće je što i EU i neke zemlje kandidati konačno razmišljaju o proširenju na dovoljno kreativan način da bi mnoge države mogle biti uključene pod okrilje EU već u narednih pet godina.

Od 10 zemalja koje su u principu kandidati, neke imaju bolje izglede od drugih.

Kandidatura Turske postoji samo na papiru; Gruzija je „zamrznuta“ zbog demokratskog nazadovanja i antievropskih tendencija u Tbilisiju. Šanse Ukrajine u velikoj meri zavise od ishoda ruskog rata agresije; Moldavija održava nade, ali je još daleko od ispunjavanja kriterijuma. Region koji EU može i treba da stavi u prvi plan jeste Zapadni Balkan, gde šest zemalja — Albanija, Bosna i Hercegovina, Kosovo, Crna Gora, Severna Makedonija i Srbija — imaju status kandidata.

Nakon što je Hrvatska pristupila EU 2013. godine, entuzijazam za proširenje na Zapadni Balkan je opao. Ponovo je ojačao posle ruske invazije na Ukrajinu 2022. godine. Zemlja koja najbrže napreduje ka članstvu je Crna Gora, koja je u januaru zatvorila 13 od 33 pregovaračka poglavlja. Evropska komisija je prošlog novembra saopštila da je Crna Gora na dobrom putu da završi pregovore do kraja ove godine.

Međutim, od 2022. godine obnovljeni proces proširenja suočen je sa teškoćama. Tri su posebno izražene. Prva je snažan otpor i skepticizam prema proširenju u nekim političkim partijama i društvima EU. Posebno u zapadnoj Evropi, politički i ekonomski troškovi deluju visoko, a koristi neizvesno.

Druga je da će EU morati da sprovede duboke reforme svojih institucionalnih i finansijskih aranžmana kako bi mogla da primi šest ili više novih članica. Unija okleva da se suoči s tim izazovom dok se bori s drugim problemima kao što su nizak rast, nestabilne javne finansije, rat u Ukrajini i napeti odnosi sa SAD.

Treća je nedostatak kapaciteta ili volje kod nekih zemalja kandidata da sprovedu reforme koje EU zahteva za punopravno članstvo. To se odnosi i na ekonomiju, ali i na kvalitet demokratije i vladavinu prava.

Zajedno, ove prepreke stvaraju rizik da proces proširenja ponovo bude paralizovan, kao što je bio između 2013. i 2022. godine. Poseban problem je što prijem svake kandidatske zemlje mora jednoglasno da odobri svih 27 vlada EU, a zatim da ga svaka država ratifikuje u skladu sa svojim ustavnim procedurama, što u nekim slučajevima podrazumeva referendum.

Ipak, postoji način da se ove teškoće prevaziđu. Predstavljen je krajem februara kroz zajedničku inicijativu predsednika Srbije Aleksandra Vučića i premijera Albanije Edija Rame. Svesni prepreka za punopravno članstvo, predložili su da se zemljama kandidatima u skoroj budućnosti omogući pristup jedinstvenom tržištu EU i bezviznom režimu putovanja u Šengen zoni — dvema ključnim privilegijama članstva.

Slične ideje već kruže u Briselu, kao i u Berlinu i Parizu. Argumenti u njihovu korist su dvostruki. Prvo, ekonomska integracija koristila bi i Zapadnom Balkanu i postojećim članicama EU. Drugo, ovaj pristup zaobilazi osetljiva pitanja poput promene sastava Evropske komisije, povećanja broja poslanika u Evropskom parlamentu, izmene pravila glasanja i, pre svega, dodeljivanja prava veta novim članicama.

Trenutno, jedna zemlja može blokirati zajedničke odluke EU o pitanjima kao što su spoljna politika i porezi korišćenjem veta. Mađarska je više puta koristila veto u vezi s ratom u Ukrajini, što je izazvalo zabrinutost drugih članica zbog moguće buduće paralize ako bi šest ili više novih zemalja ušlo u Uniju sa pravom veta. Inicijativa Vučić–Rama ima za cilj da ublaži te strahove.

Ovaj novi predlog ne treba shvatiti kao zamenu za punopravno članstvo u EU, koje mora ostati dugoročni cilj za Zapadni Balkan. Iako nova istraživanja pokazuju da su zemlje WB6 otprilike na nivou na kojem su bili i drugi kandidati prilikom pristupanja, neće biti jednostavno za sve zemlje regiona da ispune uslove čak ni za ulazak na jedinstveno tržište; potrebni su značajni reformski napori.

Ipak, iz perspektive praktične politike, punopravno članstvo će verovatno ostati teško dostižno u skorijoj budućnosti, što produžava nestabilnost u regionu Evrope gde EU to najmanje može sebi da priušti. Najbolji put napred jeste sprovođenje plana Vučić–Rama, kako bi se pokazalo i građanima Zapadnog Balkana i EU da je zajednička budućnost u obostranom interesu.

Autor: Toni Barber

*Toni Barber je dugogodišnji urednik za Evropu i kolumnista u Fajnenšel tajmsu, specijalizovan za evropsku politiku i međunarodne odnose. Karijeru je gradio tokom četiri decenije u Rojtersu, Independentu i Fajnenšel tajmsu, a kao šef Rojtersovog biroa u Beogradu 1989. godine izveštavao je o padu komunizma širom jugoistočne Evrope. Studirao je modernu istoriju na Oksfordu.