Između opozicije kakvu želimo i vlasti kakvu nećemo!

Ako bi samo tumačali naslov, bez bilo kakve dijalektike, onda je dovoljan aksišološki pristup da se dobije potvrdan odgovor na postavljenu konstataciju.

Nemamo idealnu opoziciju, ali imamo najogoru vlast!

Oslobođeni utopije da je bilo šta ovozemaljsko idealno i izbjegavajući nepotrebne izluzije, realno posmatrajući u ovakvim uslovima opozicija je takva kakva jest i na pitanje zašto i kako nije bolja, mogli bi raspravljati do beskonačnosti. 

No, ko god se ponaša u maniru: "opozicija je loša, pa zato glasam za partije na vlasti", ustvari traži opravdanje zašto glasa za one koji vladaju. 

Opozicija je prinuđena nužno rečeno da se bavi poljoprivredom u pustinji. Nema dovoljno vode, nema povoljnih klimatskih (čitaj:  političkih) uslova, nema sistema za navodnjavanje, rijetko padaju kiše, zemlja je neplodna. Stoga je pravo čudo, kako u tako nepovoljnim okolnostima uopšte ima plodova, a ne da li su oni dovljoljno krupni i sočni. 

Nije nikakva tajna  da u opoziciji ima nesuglasica, trvenja, neslaganja, rasprava u vezi nominacija, različitog metodološkog pristupa. Ali, zar to nije temeljna vrijednost i prednost demokratije i političkog pluralizma? 

Naviknuti na jednopartijski sistem, kao refleksija prošlosti, mi smo danas u situaciji da jednoumlje uzimamo kao normalno, tipično i uobičajeno, te da snagu partije ili koalicije posmatramo kroz nepogrešivost najjačeg lidera, koji u nivou ovozemljskog boga, mora i treba sve da "aminuje". Tako da bez njega mi nemamo pravo na svoje mišljenje i lični stav, i onda moramo da se čudimo veličini orla koji leti, dok orla uopšte nema. 

Ako budućnost Republike Srpske, zavisi samo od onih koji su za sebe rezervisali ulogu doživotnih vlastodržaca, smatrajući da imaju monopol na patriotizam bez obzira na posledice, onda budućnosti nema. 

Snaga promjena dolazi iz unutrašnje motivacije da lični komoditet, lično uživanje, ubrzani napredak i naročito lako zarađivanje, zamjenimo spremnošću na žrtvu, odricanje, askezu, duhovni obnovu, poštovanje tradicije, dizanje iz kulturne dekadencije i nacionalnog posrnuća.

Pravo na kritiku uzima se kao prednost demokratije, ali ne bez preuzimanja odgovornosti. 

Princip "ja sam dobar, ali drugi bi morali da se mjenjaju" , ili "šta god da uradimo sve će biti isto" ili najgore "baš me briga za državu" vodi potpunoj nesposobnosti nacije, odsustvu pokretačke energije, primjeru koji će biti dostojan poštovanja.

Režim će na kraju rastrzan između Istoka i Zapada, između "ljubavi" prema Rusiji i dodvoravanju SAD  - u proći kao magarac koji je krepao od gladi između dva plasta sijena, u nemogućnosti da se opredjeli koji će prvi početi da jede. Jedan mu se čino slađim, a drugi većim, i tako vrteći glavom i njušeći iste, skapao je.

Autor: Milenko Dačević, politički analitičar