Hoće li uopšte biti novog Visokog predstavnika za BiH?

Pitanje izbora novog Visokog predstavnika za BiH predstavlja najbolju sliku raskoraka u međunarodnoj politici i domaćoj javnosti. Bosna i Hercegovina neće pamtiti Kristijana Šmita po dobru, ali će ga možda pamtiti kao poslednjeg Visokog predstavnika za BiH.

Piše: Despot Kovačaević

Sa svakim zasedanjem Saveta za implementaciju mira, javnost reaguje novim diktiranjem potencijalnih imena.

Iz ovog procesa jedno je jasno – međunarodna zajednica ima manje saglasnosti sada nego kad je biran Kristijan Šmit. U tom izboru bilo je jasno da postoje dve strane – „zapadna“ i „ruska“.

Danas ih postoji više.

U traganju za konsenzusom došlo se do potpuno udaljenih pozicija. Iako će javnost da govori kako se strane spore oko imena, reč je o sporu oko razumevanja pozicije Visokog predstavnika – od obične administrativne figure, implementatora mira preko garanta Dejtona do bonskih ovlašćenja.

ŠTA NAM IMENA POTENCIJALNIH KANDIDATA GOVORE? 

Kandidati su geopolitičke poruke. Imena koja se čuju u diplomatskim krugovima govore nam u korist argumenta o više (sukobljenih) strana u procesu. Zanimljivo je da se ruska strana u procesu skoro i ne vidi.

Ključni spor dolazi na relaciji Vašington–Brisel, a rešenje njihovog spora samo je prvi nivo problema. Sledeća faza je traganje za konsenzusom kako opet ne bismo imali „slučaj Kristijan Šmit“.

Opšti pregled situacije govori nam imamo kandidate vezane za regionalnu politiku, ličnosti s iskustvom u međunarodnim misijama i nedvosmisleno predstavnike interesa Vašingtona ili Brisela.

Ipak, imena koja smo čuli jesu balans između želje za legitimitetom i straha od domaće delegimizacije. U tim imenima vidimo i perspektivu ove institucije kroz strateške pravce: nastavak politike čvrste kontrole, kompromis sa lokalnim političkim liderstvom ili održavanje reda pre potpunog povlačenja iz BiH. 

Trenutno funkcioniše sistem eliminacije. Po smeni Šmita, prvo ime koje se našlo na stolu bilo je Antonio Zanardi Landi, prekaljeni as italijanske diplomatije kao rešenje koje podržava i SAD. Javnosti je odmah zaparalo uši da je reč o bivšem ambasadoru Italije u Beogradu i Moskvi – nekom je to prijalo, nekom je to smetalo.

Ipak na stolu je bilo ime koje je možda moglo da preskoči lestvicu koji Šmit nije u UN. Landi je nedvosmisleno bio predstavnik smanjenog intervencionizma i zagovornik nove američke politike u BiH koja ide u pravcu stabilnosti i ekonomskih interesa (videti kolumnu Stefana Surlića: Šta znači američki zaokret prema Republici Srpskoj?).

Na ovaj jak predlog uzvratile su Francuska, Nemačka i Velika Britanija sa predlogom Renea Trokaza, francuskog diplomate koji bi nastavio jaku kontrolu po uzoru na ranije Visoke predstavnike, ali sa novim projektom ka EU. Sve ovo je pratila još jedna floskula Kaje Kalasa, Visoke predstavnice EU za spoljnu i bezbednosnu politiku, o najboljem rešenju da bude izabran evropski kandidat koji bi BiH doveo do cilja, a potom se funkcija ugasila. Iz ovog nismo čuli ništa novo, sem što je na još jednoj adresi spomenuto gašenje OHR-a. 

Prva runda nije uspela. Nije izabran nijedan kandidat. Pošto je “pukla ljubav” Donalda Trampa i Đorđe Meloni, teško da će ovakva rešenja ponovo dolaziti. Ipak, neuhvatljiva politika trampoline Donalda Trampa ne može se predvideti. Ni Đorđa Meloni nije neko čije političke poteze možemo uzeti kao stabilne odluke.

PRIVREMENA REŠENJA ČESTO POSTAJU TRAJNA

Privremeno rešenje nađeno u američkom diplomati Luisu Džonu Krišoku, kao vršiocu dužnosti, govori nam o ipak značajnoj zainteresovanosti SAD-a da upravlja procesima u BiH. Iako se učinio samo kao prelazno rešenje do izbora novog Visokog predstavnika, dobro etabliran u BiH i sa konfuzijom koja nastaje od sednice do sednice Upravnog odbora Saveta za implementaciju mira, mogao bi postati trajno rešenje čak i u ovom statusu.

Pošto je u BiH vanredno stanje zapravo redovno, onda i v.d. može biti trajno. Nemamo podatak o broju v.d. funkcionera na nivou države, entiteta, kantona, gradova i opština ali možemo primetiti da je v.d. široko rasprostranjena pojava u BiH. Pa kad je sve u v.d. statusu, može i Visoki predstavnik. Ipak, ovo je stanje haosa, a ne stanje reda.

U novoj rundi, diktiralo se i poznatim imenima u regionu i svetu diplomatije, poput Petera Sorensena i Mauricija Masarija. Obojica karijerne diplomate, obojica sa iskustvima iz regiona. Nisu bili dovoljni da odgovaraju potrebama različitih strana. Na kraju krajeva, nisu bili nikakva nova ponuda u odnosu na početak procesa izbora novog Visokog predstavnika. Reč je samo o drugim ljudima.

Donosioci odluka ipak ne mogu da iskorače i sagledaju da problem nije u ljudima nego u dijametralno suprotnim pravcima razmišljanja o tome kako treba da izgleda ova funkcija, pa samim tim i BiH.

Krišok ostaje tu gde jeste. Bez mandata, sa okrnjenom podrškom ali i sa jasnom slikom šta diplomatije njegove države sada očekuje u BiH. Bilo je najavljeno da novi Visoki predstavnik dolazi početkom juna, pomerano je za jul – naposletku, izgleda da ga neće biti ni do oktobra i izbora.

Ako se ostvari ovaj scenario jasno je da je zaista došlo do promene. Da najvažnije međunarodne aktere zaista ne zanima demokratija u BiH, nego isključivo funkcionisanje i prilagođavanje njihovim energetskim i ekonomskim interesima.

Ne bi izbor Visokog predstavnika bitno promenio uslove sadašnjih neslobodnih i nepoštenih izbora, ali bi ovim izostankom bila podignuta još jedna rampa za divljaštvo nad izbornim procesom kome svedočimo od izbora do izbora. Generalno, podignuta bi bila još jedna rampa da se zakoni, pa i oni najminimalniji uslovi, ne moraju poštovati.

GDE JE KOREN PROBLEMA?

Koren problema leži u potpuno izgubljenom kompasu šta je OHR, koja je uloga Visokog predstavnika i koja mu je misija. Ovo je redak primer da jasni ciljevi suštinski ne postoje, iako se u floskulama i frazama govori o tome na svim nivoima u diplomatiji i međunarodnim odnosima.

Svi znaju kako je bilo do sad, ali niko ne zna šta dalje.

Međunarodne uprave mogu biti uspešne i neuspešne, treću opciju nemaju.

Iskustva nas uče da kada se kao neuspešne završavaju i gase kada se izgubi unutrašnji legitimitet, kada više nema spoljnog konsenzusa i kada više nema jasnih planova za tranziciju vlasti na lokalne političke elite.

S druge strane, uspeh se pokazuje kroz plan faznog povlačenja s jasnim kriterijumima i stabilnim domaćim institucijama koji mogu da nastave da funkcionišu. Za neuspeh imamo sva tri kriterijuma, za uspešno povlačenje nije ispunjen osnovni zahtev – da postoje stabilne institucije. U slučaju BiH je očigledno reč o neuspehu. 

Ipak, američka diplomatija nam je saopštila da nema neuspeha, da su samo ciljevi bili pogrešni i da novi pristup potpuni goli interes. Naravno da je i do sad bio interes, ali ga je Tramp u međunarodnim okvirima ogolio na jasne pokazatelje – ako imamo koristi, onda smo prisutni.

Do sada je interes pakovan u demokratske standarde, a samo su retki bili zaista naklonjeni funkcionalnom miru i demokratiji. 

POSTOJE TRI SCENARIJA KAO EPILOG

Ako bude novog Visokog predstavnika odmah, ime će nam reći čiji interes je prevladao i doveo do konsenzusa. Najmanje moguć scenario jer smo daleko od konsenzusa, a američka strana ima Krišoka koji ima njihovu podršku da se ponaša kao izabran.

Ako bude novog Visokog predstavnika posle izbora u oktobru, novi američki pristup je preovladao. Domaće političke elite su slobodne da budu nedemokratske, ali moraju da rade po jasnom diktatu ekonomskih i energetskih interesa.

Ako uopšte ne bude izbora novog Visokog predstavnika, mora se razmišljati o modalitetu međunarodnog prisustva u BiH. Kako će novi pristup da se izbalansira sa starim, jer teško je verovati da se međunarodna zajednica tako lako povlači i smanjuje svoju kontrolu. Interesi svih zainteresovanih strana su prisutni, dok je njih biće i fizičkog prisustva. 

Ipak, perspektiva nije uopšte dobra za građane BiH. Lovci u mutnom, političke elite, lako će se prilagođavati novim okolnostima. Visoki predstavnik, koji god mu status bio, nema dobru perspektivu. Imena su bitna jer govore o dominaciji uticaja, ali ne postoji ime u globalnoj politici koje može obnoviti kapacitete OHR s kojima je došao.

Kredibilitet je okrnjen, a teško se popravlja. Ko god da dođe imaće potpuno nov posao jer će se prilagođavati novom pristupu. Jedno je sigurno, v.d. ili izabrani Visoki predstavnik može na vrata kancelarije da stavi rečenicu iz Aligijerijeve Božanstvene komedije: „Napustite svaku nadu, vi koji ulazite“. Ili će to postati vrata na koja se samo izlazi? Pred nama je.

Piše za BN: Despot Kovačević, profesor Fakulteta političkih nauka iz Beograda