Pitanje koje se ne postavlja: Šta ako Evropa kaže "ne"?

Šta ako Evropa kaže "ne"? Ovo pitanje se nikada ne postavlja u javnosti u BiH.

Razgovori o Evropskoj uniji uvek izgledaju tako da se sumnjičavo govori o motivima EU, kao da oni jedva čekaju nas i imaju veliku korist. S druge strane, političari o evropskim integracijama govore tekstove koji su naučeni i naručeni, kao da se ne govori o budućnosti celih nacija i države. Od stanja u integracijama, jedino je lošiji opravdani pesimizam da će do članstva nikada neće doći — i kod EU predstavnika, i kod domaćih političara i kod građana. Svako o tome govori svojim jezikom.

Čudno je da je stanje tako loše, a da niko ne govori o mogućim raspletima i ne radi aktivno na alternativama. Koji su zapravo mogući scenariji za BiH ako dođe do trajnog zastoja integracija ili ako kažu čvrsto „ne“? Može se postaviti i krajnje pitanje — ima li BiH perspektivu ako prestane interesovanje da BiH bude deo EU?

Trenutno stanje: stagnacija bez perspektive

Bosna i Hercegovina je ostvarila određene formalne korake prema članstvu, ali suštinskog napretka nema. Zahtev za članstvo u EU predat je 2016; posle osam godina stigla je važna vest — Bosna i Hercegovina ima status kandidata. Ovim potezom EU je dala signal da BiH ima minimalni nivo pripremljenosti da bi se tek moglo početi dugotrajno pregovarati o članstvu. Još jedna vest je stigla 2024. kada je odobreno otpočinjanje pregovora sa EU, ali BiH nije dobila datum za otpočinjanje pregovora.

Mediji su tada prenosili poruku „Zemlja pripada evropskoj porodici“ koju je izgovorio Šarl Mišel, tadašnji predsednik Evropskog saveta. Ovu rečenicu su pojedini političari u BiH ponavljali danima, ali su zaboravili da završe Mišelove reči: „sada mora biti nastavljen naporan rad.“ Od ovog entuzijazma došlo se do realpolitičkog stava sa najvišeg nivoa. U poslednjoj poseti Antonija Košta (jun 2026), predsednika Evropskog saveta, saopšteno je da BiH „sama mora odlučiti“ o svojoj budućnosti i evropskim integracijama. Naglašena je nužnost ubrzavanja procesa.

Članovi Predsedništva BiH bili su „uspešni“ na tom sastanku, pa su ga na licu mesta demantovali međusobnom razmenom provokacija. Još jedan dokaz da nema dogovora i da BiH sama ne može doneti ništa suštinski važno. Samo što je ovaj put izostao minimum respekta prema evropskim zvaničnicima.

Šta su glavne kočnice integracija?

Vrlo je lako zaključiti da proces ide presporo. Prepreke koje stoje pred BiH su brojne i deluju nepremostivo. Još je jače ubeđenje da „nama EU i ne treba“. Kočnica u ovom procesu ima previše da bi se ishodi jasno videli. Osnovni unutrašnji problemi su politička polarizacija, spora implementacija pravosudnih i administrativnih reformi, te sistemske i institucionalne slabosti. EU insistira na vladavini prava, borbi protiv korupcije i funkcionalnoj državnoj administraciji. Ništa od ovog nema BiH.

Iz ugla ključnih aktera — građana i političara — sve ovo bi bilo veoma korisno za građane, ali predstavlja potpunu prepreku sadašnjoj političkoj strukturi da nastavi svoje delovanje. Treba zaključiti kome ovo stanje odgovara i da za evropskim integracijama nema ni volje. Ako na to dodamo etničke tenzije, blokade institucija i neusklađene interese između entiteta i unutar entiteta — situacija na unutrašnjem planu postaje prilično nepremostiva.

Spoljni faktori: međunarodne okolnosti dugo su bile naklonjene evropskim integracijama BiH. Danas ni one nisu blagonaklone integracijama. Iz EU čujemo otrcane fraze, ali suštinski nejasan stav o proširenju. Ponekad se govori da proširenja neće biti, ali i da sve zavisi od zemalja kandidata. Govorilo se o zajedničkom ulasku celog Zapadnog Balkana, da bi se posle spominjalo i delimično članstvo (bez prava glasa) u EU. Skoro da niko više ne govori o punopravnom članstvu. Rat u Ukrajini bitno menja dinamiku ovih procesa i pomera BiH niže na listi prioriteta. Čak i da se reše „ključni zahtevi EU“, ostaju odnosi sa drugim članicama EU, pre svega sa Hrvatskom.

Zaista, previše prepreka da bi se moglo govoriti o izvesnoj perspektivi i mnogo razloga zbog kojih smo bliži suštinskom „ne“ od strane EU. Bliži smo „zamrznutom procesu“ po uzoru na Tursku, nego stvarnim integracijama kakve danas imaju Crna Gora ili Albanija.

Kako Evropska unija može reći „ne“?

„Ne“ može doći eksplicitnom političkom odlukom ili postati de facto stanje kroz beskonačno odgađanje pregovora i uslovljavanje. Razlozi uključuju političku kalkulaciju u Briselu (zamor širenjem), geopolitičke prioritete, nedostatak unutrašnjeg pritiska država članica za proširenje i percepciju da BiH ne ispunjava minimalne standarde. Suštinski, logično je pitanje da bilo koja članica EU postavi pitanje: „Šta će nama ovakva Bosna i Hercegovina?“ Proceduralno, to se manifestuje blokiranim pregovaračkim okvirima, uslovljenim paketima reformi i odgađanjem početka pregovora.

Alternativni scenariji

Trenutno je evropski put Bosne i Hercegovine njena jedina orijentacija, iako sve govori u prilog tome da od tog puta ima malo i da mu se kraj ne nazire. Jasno je da je Evropska unija najmanje loše mesto gde bi se mogla naći jedna država, ali to u slučaju BiH nije realno očekivanje. Oni koji bi trebalo da razmišljaju o alternativnim scenarijima i perspektivama skoro da nikada o njima strateški ne govore.

Međunarodni partneri (SAD, Kina, Rusija) često su slamke spasa za još jedan mandat i nisu deo stvarne strategije. To je najotvorenije vidljivo u Dodikovim prestrojavanjima koja u sebi imaju pretežno lični interes. Postojeći status verbalne podrške EU za BiH doprinosi širenju pesimizma na terenu i rađanju iluzije u koju malo ko veruje. Eksplicitno „ne“ bio bi veliki šamar otrežnjenja i objektivni poraz postojećih političkih elita, ali ne i njihova praktična smena. Lako se na Balkanu objektivni porazi pretvaraju u priče o „mrskom Zapadu“ i zaštitnicima nacije koji su, eto, „spasili“ državu.

Ako EU zaista kaže „ne“, postoji niz negativnih posledica i nekoliko očekivanih alternativnih puteva, ali nijedan nema značajniju šansu da uspe. Vrlo je izvesno da će doći do pogoršanja ekonomske situacije, da će reforme potpuno stati, da neće postojati ključni pritisak za institucionalno rešavanje problema i da će uslediti izolacija. Takva situacija mogla bi voditi paralelnom traženju drugih partnera kao alternativi.

Okretanje isključivo SAD‑u deluje kao prva alternativa. Možda se može reći da je takav proces započet, ali SAD pokazuje prvenstveno ekonomsku i energetsku zainteresovanost. Više puta su zvaničnici SAD‑a saopštili da političari u BiH sami moraju donositi odluke (slično kao i Košta). Reforme u institucijama, efikasnija uprava i vladavina prava nisu nešto na čemu sadašnja administracija SAD insistira. Bez svega navedenog nema efikasne, pa ni demokratske države. Iako se za diplomatiju velikih sila kaže da su kao veliki brodovi i da sporo i teško menjaju kurs, za ovaj „brod“ teško je reći u kom pravcu ide.

Okretanje ka istoku — ka Rusiji ili Kini — nije objektivan scenario, ali ga ne treba isključiti. Dok se oko podrške SAD otimaju lideri sva tri konstitutivna naroda, oko podrške Rusije nema velikog natjecanja. Odnosi Republike Srpske i raniji aranžmani otvorili su određenu saradnju. Prisustvo Rusije na Balkanu i njeno uključivanje delovalo je kao veliki strateški korak, ali je sa ratom u Ukrajini došlo do zastoja (možda i trajnog).

Prodiranje Kine vidimo svi, ali Kina nije sila koja deluje izvan svojih ekonomskih interesa i potpuno je nezainteresovana za unutrašnje odnose u evropskim zemljama. Nije reč o partneru koji će pomisliti da traži bilo kakve reforme, kako zbog svog ustrojstva, tako i zbog spoljnopolitičke orijentacije. Ekonomski interesi mogu postojati, ali teško da će se intenzivnije uključivati u malo bosanskohercegovačko tržište.

Okretanje sebi i rešavanje svojih problema, kroz internalizaciju evropskih standarda i kroz bilateralne i regionalne inicijative, deluje kao dobar scenario. Čak i ako preskočimo najvažniju prepreku — unutrašnje odnose — pa se dođe do političke strukture koja razmišlja o interesima svih, doći ćemo u koliziju oko spoljnopolitičkih ciljeva i s kim treba graditi inicijative. Na primer, inicijativa Otvoreni Balkan bila je zasigurno korisna i dobra za BiH, ali se u nju nije ušlo zbog trajnog neslaganja oko spoljnopolitičkih partnera. Tako bi prošle i druge regionalne inicijative.

Ako bi došlo do saglasnosti oko ispunjavanja evropskih standarda u BiH, došli bismo do suštine evropskih integracija, koja se često ponavlja: „da to treba da uradimo zbog sebe, a ne zbog Evropske unije“. Daleko smo od mogućnosti da se unutrašnje političke kockice slože i rešavaju probleme. Još dalje da odredimo ko je partner u regionu, a ko u svetu i zašto se ne može voditi multivektorska spoljna politika.

Deluje da alternative nema. Da su i ovakve, spore i loše, evropske integracije bolje nego da ih nema. Da su zapravo zahtevi EU jedini koji povremeno traže u BiH efikasnu i demokratsku državu. Teško je tvrditi da će EU reći izričito „ne“, ali ovo prećutno „ne“ podjednako je štetno, a još je i vetar u leđa postojećoj korumpiranoj političkoj eliti. Bosna i Hercegovina bez jasne perspektive ka EU nema ni jasnu perspektivu ka svom opstanku.

Nije ovo nikakav evrooptimistički stav, ali je EU sigurno najmanje loše mesto za BiH. O alternativama treba pričati i graditi ih, ali trenutne alternative su manje dobre i mnogo dalje od realnih nego što je to EU. Njihovo izričito „ne“ značilo bi gotovo izvesno i kraj ovakve Bosne i Hercegovine. Bile bi podignute sve kočnice da se uruši dejtonska struktura, a posledice bi bile ogromne jer za mirno rešenje moraju biti saglasni svi. Ako nema dobrog rešenja, onda je jedino moguće ići najmanje lošim putem.

Piše: prof. dr Despot Kovačević, Fakultet političkih nauka Beograd