Obrazovanje je jedina garancija opstanka Republike Srpske

Gašenje tri fakulteta je dobra vest. U normalnim okolnostima, vest da je ugašeno tri visokoobrazovne ustanove u Srpskoj, od ukupno 18, mogla bi da uznemiri sve one kojima je stalo do budućnosti Republike Srpske.

Ipak, imena fakulteta i razlozi zbog kojih im nije produžena akreditacija jasno govore da ove ustanove nisu zadovoljavale ni minimum standarda za obrazovanje.

Ostaje otvoreno pitanje koliku su štetu do sada proizvele, koliko je ljudi sa „diplomom“ ovih institucija izašlo na tržište rada i kakve će dugoročne posledice to ostaviti po sistem.

Naravno, dok je akreditacija bila na snazi, diploma se nije mogla osporiti bez konkretnih dokaza o propustima, ali je važno da ove ustanove više neće proizvoditi štetu.

Ovakve „obrazovne“ institucije ne samo da doprinose lošoj slici obrazovnog sistema nego šalju i pogrešnu poruku da je bilo kakva diploma dovoljna za legitimaciju, bez obzira na kvalitet znanja.

Lažno obrazovanje proizvodi lažno znanje, stvara lažne kadrove i dovodi do lažne elite.

Svedoci smo narastanja potpuno lažne elite u Srpskoj koja je protokom vremena, a manjkom znanja i poštenja, pomislila da je „Bogom dana“ i izabrana da vodi.

Paradoks je da mnogi, bez ikakvog kvaliteta, misle da su bolji od drugih, pripisujući to sopstvenoj „snalažljivosti“.

Ta „snalažljivost“ se, zapravo, može opisati kao odsustvo svake vrste morala, poštenja i straha, uz potpunu osionost i nemar prema društvu i državi.

Proizvod lošeg obrazovanja su ljudi bez zasluga koji se vode isključivo ličnim, ne obazirući se na javni interes. Postojeći sistem nagrađuje negativan odnos prema društvu i državi.  

Razvoj birokratske države, prema Maksu Veberu, podrazumeva dva osnovna pristupa kadriranju – sistem zasluga (meritokratiju) i sistem plena. Prvi je zasnovan na kadriranju zbog kompetencija i znanja, dok je drugi zasnovan na „plenu“ koji partija dobija pobedom na izborima.

Moderne, razvijene države dominantno neguju sistem zasluga, dok pojedine države tavore u sistemu plena kao dominantnom načinu kadriranja.

„Lov na plen“ su izbori, a političke partije, poput zveri, kidaju i dele plen posle ulova. Partija je postala biro za zapošljavanje, a partijska knjižica jedina ulaznica na sva vrata. Istorija nas nije naučila ničemu.

Uvek je bilo uspona i padova, a najteži su uvek bili oni moralni i vrednosni. Na to nas često podsete Disovi stihovi:

„Ostala nam još prašina na hartiji, 

Ko jedina uspomena na džinove,

Sad svu slavu pronađosmo u partiji,

Pir poruge dohvatio sve sinove,

Ostala nam još prašina na hartiji,

Pod sramotom živi naše pokolenje.“ 

Vladislav Petković Dis (1910)

Ovaj citat potvrđuje da su ovakva stanja deo naše istorije. Na mnoge prave diplome pada prašina, dok se lažne uzdižu u parlamentima. Začarani krug podele plena nema kraja, a vodi ka propasti države i društva. Izlaz postoji jedino u obrazovanju.

Za obrazovanje u Republici Srpskoj ima mnogo rešivih problema, ali postoje i oni duboki, koji zavise od svih nas, a ne samo od vlasti – to su problemi koje su sve vlasti do sada zanemarivale. Reč je o demografskoj katastrofi koja nam se približava.

Republika Srpska ide silaznom demografskom putanjom, a obrazovne institucije prve osećaju taj pad. Ako pogledamo podatke od 2000. godine, vidimo kontinuirani pad broja novorođenih.

Od skoro 14.000 beba (13.995 u 1999. godini; 13.643 u 2000. godini) stigli smo do toga da je 2025. godine prvi put rođeno manje od 9.000 beba (8.825). Pad od 36,9% ukazuje na zabrinjavajuće stanje.

U 2025. godini bilo je samo 8.650 đaka u prvom razredu, što je znatno manje u odnosu na broj rođenih šest godina ranije, što ukazuje i na iseljavanje roditelja sa decom.

Iseljenje je još izraženije kod generacija koje bi trebalo da budu razvojna baza društva (mladi, studenti, radno sposobni). Uz metodološke ograde, broj studenata se drastično smanjio u poslednjoj deceniji (u akademskoj 2024/25. godini pad od 42% u odnosu na 2011/12).

Ovakva demografija – starenje stanovništva i iseljavanje – neminovno će dovesti do gašenja još većeg broja škola.

Već sada imamo situaciju da u mnogim područnim i seoskim školama imamo tek po nekoliko učenika.

Kada je 2023. godine objavljeno da je u pet godina zatvoreno 23 škole i 81 odeljenje, javnost je ostala gluva.

Danas smo na ivici provalije.

Možemo očekivati da će se iz godine u godinu samo gasiti škole i smanjivati broj nastavnika, dok će deca iz udaljenih sela morati da putuju kilometrima.

Sve će to, nažalost, biti samo još jedna „topla, ljudska priča“ pogodna za televizijsko sažaljenje, lajkove i komentare, dok niko neće mrdnuti prstom da promeni suštinu.

Zašto verujem u obrazovanje u Srpskoj?

Priča o maloj školi koja postoji ceo vek dala mi je optimizam da može bolje, uprkos ranije iznetim demografskim pokazateljima. Krajem maja 2026. prisustvovao sam obeležavanju 100 godina postojanja osnovne škole u Osmacima.

Mala opština u Republici Srpskoj, formirana početkom rata, obeležava vek postojanja svoje škole. Kada stanete na stepenice te škole, shvatate da u radijusu od 500 kilometara ne postoji nijedna država koja postoji 100 godina u kontinuitetu.

Škola je preživela sve ratove, sisteme, lidere i partije, opstajući kao mesto koje okuplja i obrazuje decu. Ta škola deli sudbinu svih krajeva Republike Srpske – broj đaka se smanjuje, broj odeljenja i nastavnika je sve manji, a sa setom se priča o vremenima kada su učionice i hodnici bili puni.

Nešto što postoji ceo vek ne sme i ne može da propadne – to mora da bude prioritet svake odgovorne politike. Dok postoji ova škola, postoji i opština Osmaci.

Bez đaka, neće biti ni budućnosti. Ipak, entuzijazam zaposlenih u školi da naprave veliku svečanost, da pokažu svoj rad i doprinos obrazovanju, da okupe generacije bivših đaka, nastavnika, direktora, da se sete porodica ljudi koji su stvarali obrazovanje na ovim prostorima, probudila mi je nadu.

U moru negativnih vesti, povremeno nas iznenadi uspeh đaka i studenata iz Republike Srpske koji širom sveta rade na velikim projektima.

Da bi država napredovala, ti uspesi moraju biti prepoznati od strane institucija, a Republika Srpska mora postati tačka povratka za njihova znanja i ideje.

Ne možemo očekivati da se svi vrate, ali svoja znanja mogu primeniti u modernizaciji Srpske. Samo obrazovane nacije su uspešne nacije.

Ne postoji razvijeno društvo bez obrazovanog stanovništva. Obrazovne institucije u Srpskoj moraju se otvoriti prema ljudima koji rade na prestižnim univerzitetima. Njihov angažman ne sme biti uslovljen političkom podrškom; on mora biti zasnovan isključivo na njihovom znanju i doprinosu.

Ipak, pristup mora biti promenjen. Nedavni problem izbora rektora Univerziteta je najbolji pokazatelj da se ovakve teme tretiraju kao politička, a ne obrazovna tema. Univerzitet treba da bude korektivni faktor društva, a ne njegova produžena ruka.

Ovo društvo šalje poruku da je znanje sporedno, a partija presudna.

Obrazovanje mora biti izuzeto iz „sistema plena“ ako postoji želja da Republika Srpska opstane. Iako je manje dece i reč je o problemu koji se ne rešava lako, i to malo mora da bude obrazovano i osposbljeno da znanjem napreduje.

Ako se Srpska odluči za nastavak ovakvog puta – nepotizma, neznanja i nerada, onda je sama sebi najveći neprijatelj.

Vladavina loših đaka odvešće Srpsku pravo u nestanak. Upravo zato, jedina šansa za opstanak Republike Srpske je obrazovanje.  

Piše: prof. dr Despot Kovačević, Fakultet političkih nauka Beograd