Dodikizam umjesto Dodika

Najveći politički uspeh Milorada Dodika nije to što je gotovo dve decenije uspevao da pobeđuje protivnike, nadigrava međunarodne predstavnike i upravlja gotovo svim važnijim procesima u Republici Srpskoj.

Piše: profesor Stefan Surlić

Njegov najveći uspeh je što je veliki deo javnosti ubedio da politička sudbina Republike Srpske počinje i završava se sa njim. U tome se, međutim, nalazi i njegov najveći neuspeh.

Lider koji posle toliko godina vlasti ostavlja političku zajednicu u strahu od njegovog odlaska nije izgradio snažne institucije. Izgradio je zavisnost.

Ako Republika Srpska zaista ne može da funkcioniše bez jednog čoveka, onda je ona tokom njegove vlasti postala slabija nego što njeni zvaničnici žele da priznaju. Ako može, onda je višegodišnja priča o Dodiku kao jedinoj brani njenog opstanka bila sredstvo političke mobilizacije i očuvanja vlasti.

Zato ključno pitanje pred Republikom Srpskom nije ko će naslediti Milorada Dodika. Mnogo je važnije šta će ga naslediti. Hoće li posle njega ostati institucije sposobne da samostalno donose odluke ili samo sistem ljudi koji svoju moć duguju njegovoj saglasnosti? Hoće li doći do normalne političke smene ili će se lična vlast samo rasporediti između nekoliko naslednika?

Personalizovani sistemi retko proizvode jednog jasnog naslednika. Oni funkcije nekadašnjeg vođe dele između više ljudi. Jednome pripadne predsednička funkcija, drugome međunarodni kontakti, trećem partijska organizacija, dok osnivač sistema zadržava pravo poslednje reči. Upravo se takva arhitektura danas nazire u Republici Srpskoj.

Siniša Karan dobio je ulogu prelaznog predsednika. Savo Minić ulazi u novu izbornu trku kao kandidat SNSD-a za predsednika Republike Srpske. Željka Cvijanović ostaje najiskusnije diplomatsko lice stranke, dok Igor Dodik, kao organizacioni sekretar SNSD-a i nosilac liste u izbornoj jedinici Banja Luka, postepeno ulazi u samo središte partijske moći. 

Dodikov naslednik zato možda neće biti nijedan od njih pojedinačno. Naslediće ga svojevrsni politički konzorcijum: jedan će imati funkciju, drugi međunarodni legitimitet, treći partijsku infrastrukturu, a Dodik će, dokle god bude mogao, ostati vrhovni arbitar njihovih odnosa.

Na prvi pogled, to može izgledati kao podela moći. U stvarnosti je reč o raspodeli političkog nasledstva. Institucije se ne oslobađaju ličnog autoriteta, već se različiti delovi tog autoriteta poveravaju ljudima čija je osnovna kvalifikacija lojalnost njegovom tvorcu.

U političkoj teoriji taj proces mogao bi se opisati kao pokušaj rutinizacije lične vlasti: ono što je decenijama zavisilo od jednog čoveka sada se pretvara u skup pravila, funkcija i naslednih prava čiji je cilj da sistem preživi njegovo formalno povlačenje. Problem je u tome što se tako ne institucionalizuje Republika Srpska. Institucionalizuje se dodikizam.

Dodikizam nije samo nacionalna retorika, odnos prema Sarajevu ili zahtev za vraćanje na izvorni Dejton. On je pre svega način vladanja. Njegovu suštinu čine poistovećivanje vođe sa Republikom, partije sa institucijama i političke lojalnosti sa patriotizmom. U takvom poretku kritika vlasti lako postaje napad na Republiku Srpsku, dok se svaki potez vođe predstavlja kao izraz njenog nacionalnog interesa.

Tako je Dodik postepeno privatizovao i sam pojam odbrane Republike Srpske. Kada je jačao sopstvenu vlast, tvrdilo se da jača Republiku. Kada su protiv njega uvođene sankcije, predstavljano je da su sankcije uvedene Republici Srpskoj. Kada je izgubio mandat, njegova lična politička sudbina proglašena je pitanjem opstanka čitavog entiteta.

Time su institucije Republike Srpske pretvorene u politički štit jednog čoveka. Umesto da ga ograničavaju, one su korišćene da potvrđuju njegove odluke. Narodna skupština donosila je zakone koji su podizali političku temperaturu, da bi ih kasnije povlačila kada bi cena konfrontacije postala previsoka. Referendumi su najavljivani, odlagani i ponovo najavljivani. Učešće na izborima najpre je odbacivano kao prihvatanje političkog nasilja, a zatim predstavljano kao patriotska obaveza.

Svako podizanje uloga proglašavano je istorijskim otporom, a svako povlačenje mudrom državničkom pobedom. Tako je proizveden politički ciklus u kojem se prvo stvara kriza, zatim se kriza koristi za homogenizaciju birača, potom se pregovara o izlasku iz nje, a na kraju se povratak na početno stanje proglašava nacionalnim uspehom.

Cena takve politike ne plaća se samo u odnosima sa Sarajevom i međunarodnim akterima. Najveću cenu plaćaju same institucije Republike Srpske.

Kada se najvažnije odluke donose izvan institucionalnih procedura, funkcije gube sopstveni autoritet. Predsednik, premijer, ministri i poslanici prestaju da budu nosioci ustavnih ovlašćenja i postaju izvršioci političke volje partijskog centra. Sistem tada može biti veoma efikasan u sprovođenju jedne odluke, ali ostaje nesposoban da funkcioniše kada nema jasnog signala sa vrha.

Zato SNSD danas ima mnogo potencijalnih naslednika, ali nijednog političara koji može bez Dodikove podrške da preuzme njegov puni autoritet. To nije slučajnost, nego posledica dugogodišnje negativne selekcije.

U personalizovanoj partiji samostalnost se ne nagrađuje, jer se svaka autonomna politička ličnost doživljava kao potencijalna pretnja. Napreduju oni koji najvernije tumače volju lidera, ali upravo zbog toga teško mogu da ga zamene.

Posebno je problematičan pokušaj uvođenja porodičnog elementa u političko nasleđivanje. Ulazak Igora Dodika u vrh partijskog sistema otvara pitanje da li je SNSD politička organizacija svojih članova ili imovina koja se postepeno prenosi na sledeću generaciju. Republika nije nasledna svojina, a partijska infrastruktura, javne funkcije i pristup državnim resursima ne bi smeli da budu deo porodičnog nasledstva.

Posledice takvog sistema vide se i u izbornom procesu. U završnom izveštaju o prevremenim predsedničkim izborima, ODIHR je ukazao na zloupotrebu javnih resursa, pritiske na zaposlene u javnom sektoru, prednost kandidata vlasti i nesrazmernu zastupljenost na javnom servisu.

Kampanja je ponovo bila usmerena uglavnom na nacionalni identitet i položaj Republike Srpske, dok su društvena i ekonomska pitanja ostala na margini.

Zbog utvrđenih nepravilnosti, uključujući falsifikovane potpise i glasanje bez važećih dokumenata, prethodni izbori su morali biti ponovljeni na 136 biračkih mesta u 17 izbornih jedinica. 

Postoji nešto što je najveća opasnost u periodu posle Dodika. Njegovi naslednici neće imati njegov autoritet, politički instinkt ni sposobnost da istovremeno proizvode krize i pregovaraju o njihovom okončanju.

Da bi dokazali lojalnost i pridobili biračko telo naviknuto na politiku stalne ugroženosti, mogli bi biti prinuđeni da oponašaju njegovu retoriku. Ali kopija lične vlasti gotovo uvek je nestabilnija od originala.

Umereniji naslednik mogao bi biti optužen za izdaju Dodikove politike. Radikalniji bi mogao da proizvede krizu kojom nije sposoban da upravlja. Porodični naslednik imao bi partijsku infrastrukturu, ali ne nužno i javni autoritet.

Kolektivno rukovodstvo moglo bi funkcionisati dok je Dodik prisutan kao arbitar, ali bi se nakon njegovog stvarnog povlačenja lako pretvorilo u borbu za kontrolu partije, institucija i javnih resursa.

Amerikanci i drugi međunarodni akteri verovatno mogu živeti sa takvim sistemom sve dok on ne proizvodi bezbednosnu krizu. Njima je važnije da Republika Srpska bude predvidljiva nego demokratska, da prihvata dogovorene obaveze i da ne prelazi granicu otvorene konfrontacije. Zbog toga spoljna podrška ili tolerancija ne mogu biti dokaz da je unutrašnji poredak zdrav.

Republika Srpska mora od međunarodnih aktera zahtevati poštovanje svoje autonomije, ali istovremeno mora od sopstvene vlasti zahtevati poštovanje svojih institucija. Odbrana Republike Srpske ne može značiti samo odbranu njenih nadležnosti od Sarajeva.

Mora značiti i odbranu Narodne skupštine od partijske discipline, javnog servisa od političke kontrole, javnih preduzeća od stranačkog plena i izbora od zloupotrebe institucija.

Kritika Milorada Dodika zato nije nužno kritika Republike Srpske. Naprotiv, insistiranje da Republika mora biti veća od bilo kog pojedinca predstavlja ozbiljniju odbranu njenog političkog subjektiviteta od tvrdnje da bez jednog čoveka ona ne može opstati.

Opozicija, međutim, neće pobediti dodikizam ako svoju politiku svede samo na protivljenje Dodiku. Čak i kada on ode, ostaće sistem zapošljavanja, medijske kontrole, raspodele javnih sredstava i proizvodnje političke lojalnosti.

Potrebna je ponuda institucionalne Republike Srpske: političke zajednice u kojoj se vlast može promeniti bez straha da će promenom partije nestati i sama Republika.

Dodikov najveći politički uspeh - poistovećivanje sebe sa Republikom Srpskom – zato bi mogao postati njegovo najopasnije nasleđe. On će jednog dana otići, kao što odlaze svi politički lideri.

Ali bez stvarne institucionalne promene, umesto Dodika ostaće dodikizam: vlast bez stvarnog autoriteta, naslednici bez integriteta i Republika koja tek treba da nauči da može postojati bez političkog staratelja.

Za BN TV portal:

 Stefan Surlić, vanredni profesor na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu