Окус и мирис трајно изгубљени након пребољелог вируса

Три дана након позитивног налаза на коронавирус "све је имало окус картона", присјећа се 38-годишња Елизабетх Медина, која је на почетку пандемије изгубила осјећаје окуса и мириса. Годину послије, боји се да се окус и мирис никада неће вратити.

Здравље 12.04.2021 | 08:39

Разговарала је с оториноларинголозима и неуролозима, искушавала многе назалне спрејеве и дио је групе пацијената које експериментално лијече рибљим уљем.

Да би стимулирала своје осјећаје ставља велике количине зачина у готову сву храну коју припрема, пије чај с ароматичним биљкама и редовно ‘њуши’ огрлицу натопљену есенцијалним уљима, но засад је све то узалуд.

Медина, савјетница за професионалну оријентацију у њујоршкој школи, каже да је изгубила многе свакодневне ужитке, укључујући једење и кухање. Додаје да мјесецима свакога дана плаче.

Она је једна од немалог броја људи с дуготрајном аносмијом, поремећајем који је подцијењена посљедица пандемије.

Већина оних који су у пандемији изгубили осјећаје окуса и мириса опораве се “у три до четири седмице”, каже Валентина Парма, психологиња са Свеучилишта Темпле у Пхиладелпхији.

Но њих 10 до 15 посто ту посљедицу вуче мјесецима, додала је Парма, научница на челу групе стручњака која проучава тај проблем.

Дуги цовид

Губитак осјећаја у пандемији погодио је око десет милиона људи у свијету. Окус и мирис често се сматрају мање важним од вида и слуха и њихов се губитак доживљава мање озбиљним од других посљедица дугог цовида.

Парма се с тиме не слаже јер губитак окуса и мириса могу одвести у тјескобу па чак и депресију.

Попут осталих “аносмичара” Медина је утјеху и солидарност пронашла у групи за потпору коју је организовала болница у близини њезина дома.

Таквих је група на друштвеним мрежама пуно. Једна од њих је британска група АбСцент која је основана прије пандемије, али је за њезина трајања број чланова с 1500 скочио на више од 45.000, рекла је оснивачица Цхрисси Келлy, која је и сама изгубила осјећај мириса након теже упале синуса 2012. године.

Најчешће питање које постављају корисници исто је оно које прогони Медину: “Хоће ли се осјећаји икада вратити?” Парма каже да је то тешко предвидјети.

Свакодневне вјежбе

Један од добрих индикатора да су аносмичари на доброме путу опоравка је развој паросмије – искривљеног осјетћаја мириса. Примјер, кад вам кава мирише као смеће. То је знак да се рецептори мириса почињу опорављати.

Лијека за аносмију нема, а једина је терапијска препорука да се четири различита мириса њуше двапут дневно. То даје резултате у 30 посто случајева, каже Парма, али тек након три до шест мјесеци редовитене праксе.

Суочени с неизвјесношћу, многи пацијенти уздају се у поруке о опоравку осталих особа које се редовно јављају на друштвеним мрежама.

“Прошло је тачно годину откако сам изгубила мирис и окус и сад сам прилично добро”, написала је на страници АбСцента Доминика Ухракова, која живи у енглеском Соутхамптону.

(Агенције)