Мајмунске богиње – изглед, симптоми и дијагностика

Мајмунске богиње изазива вирус који се на људе преноси са животиња (вирусна зооноза). Симптоми су веома сличним онима који су се раније јављали код пацијената са великим богињама, али је клиничка слика болести мање тешка.

Здравље 05.08.2022 | 07:47

Након што је Светска здравствена организација (СЗО) 1980. године потврдила глобално искорењивање великих богиња и каснијим престанком вакцинације против великих богиња, мајмунске богиње су се појавиле као тренутно најраспрострањенија инфекција вирусом из рода Ортхопоxвирус код људи. Назив мајмунске богиње (енглески – Монкеyпоx вирус, МПXВ) потиче од првобитног открића вируса код експерименталних мајмуна у једној Данској лабораторији 1958.године. Први случај ове болести код људи идентификован је код 9-месечног дечака у Демократској Републици Конго 1970. године. Од тада, већина случајева мајмунских богиња се првенствено јавља у руралним, прашумским регионима басена реке Конго, посебно у Демократској Републици Конго. Међутим, све чешће се пријављују случајеви ове болести широм централне и западне Африке, посебно у близини тропских кишних шума. У последње време болест се све чешће појављују и у урбаним подручјима. Према подацима нашег Института за јавно здравље Србије ”Милан Јовановић Батут” ова болест је у нашој земљи први пут регистрована 17.06.2022.године код једног пацијента који је дошао из Немачке, где живи и ради. Лабораторијска дијагностика је спроведена на Институту за вирусологију, вакцине и серуме “Торлак”. Случајеви заражавања мајмунским богињама већ су забележени у земљама Балкана – Словенији и Хрватској.

Вирус мајмунских богиња, природни домаћини и начин ширења вируса
Вирус мајмунских богиња је дволанчани ДНК вирус који припада роду Ортхопоxвирус (коме припада и вирус великих богиња, вариола) из породице Поxвиридае. Постоје два генетски различита соја вируса мајмунских богиња: сој из централне Африке (слив Конга) и западноафрички сој. Сој басена Конга изазива тежи облик болести и има стопу смртности од 10.6 % и сматра се да је лакше преносив, док је западноафрички сој блажа варијанта, са стопом смртности од 3.6%. Камерун је једина земља у којој су пронађене оба соја вируса. Ван Африке до сада нису били забележени смртни исходи од ове болести, али је запажено да је код особа са ослабљеним имунитетом већи ризик од развоја болести са тежим клиничким симптомина.

Природни домаћин вируса мајмунских богиња
У Африци су докази о инфекцији вирусом мајмунских богиња пронађени код многих животиња, укључујући: Афричке пругасте веверице (Фунисциурус цонгицус), обичне веверице, џиновске Афричке пацове, пухове, различите врсте мајмуна и друге врсте. Још увек нема довољно података о природној историји вируса мајмунских богиња и потребне су даље студије да би се идентификовао тачан природни резервоар(и) овог вируса и како се циркулација вируса одржава у природи. Петпоставља се да су глодари највероватнији природни резервоар мајмунских богиња.

Начини ширења/преношења вируса мајмунских богиња
У ендемским областима, вирус мајмунских богиња се вероватно одржава у природи кроз циркулацију међу бројним сисарима, са повременим преношењем на људе. У овим подручјима пренос вируса са животиње на човека (зооноза) може настати угризом, огреботином, или директним контактом са крвљу, месом, телесним течностима или лезијама коже/слузокоже заражених животиња. Могући фактор ризика је такође и конзумација недовољно куваног меса и других животињских производа заражених животиња. Људи који живе у шумовитим подручјима или близу њих могу имати индиректну изложеност зараженим животињама.

Утврђено је да вирус улази у тело човека кроз оштећену кожу (чак и код невидљивих микротраума), респираторни тракт или слузокожу (очи, нос или уста). У складу са тим, пренос болести са човека на човека може да настане као последица блиског контакта са респираторним излучевинама и капљицама оболелог (кашљањем или кијањем особе са осипом од мајмунских богиња), директним контактом са лезијама коже или крастама од мајмунских богиња, или са недавно контаминираним предметима (посуђем, одећом, постељином или пешкирима које је користила заражена особа). Преношење са човека на човека путем респираторних капљица обично захтева продужени контакт лицем у лице са оболелим јер капљице не могу да путују више од неколико стопа, што доводи у опасност од заражавања здравствене раднике, чланове домаћинства и друге блиске контакте активних случајева. Међутим, најдужи документовани ланац преноса у заједници порастао је последњих година са 6 на 9 узастопних инфекција од особе до особе. Ово може одражавати пад имунитета у свим заједницама због престанка вакцинације против великих богиња. Иако сам вирус није полно преносива инфекција, која се углавном шири кроз сперму и вагиналне течности, чини се да се најновији пораст случајева проширио међу мушкарцима који имају сексуалне односе са другим мушкарцима, рекли су званичници СЗО, истичући да се свако може заразити мајмунским богињама. Показано је да се пренос вируса такође може десити преко плаценте са мајке на фетус (што може довести до појаве урођених мајмунских богиња), или услед блиског контакта током и након рађања. Иако је блиски физички контакт добро познати фактор ризика за преношење, у овом тренутку није јасно да ли се мајмунске богиње могу пренети посебно путем сексуалног односа. Потребне су додатне студије да би се боље разумео овај ризик.

Епидемиологија
Нажалост, број оболелих од мајмунских богиња у земљама ван ендемских жаришта се из дана у дан повећава од почетка 2022.године. Према најновијим подацима Панамеричке здравствене организације/Светске здравствене организације (Пан Америцан Хеалтх Организатион/Wорлд Хеалтх Организатион – ПАХО/WХО) и Центра за контролу и превенцију болести (ЦДЦ) националне агенција за јавно здравље Сједињених Држава, који делује под покровитељством Министарства здравља и људских служби Сједињених Државау истовремена појава избијања мајмунских богиња регистрована је у 42 државе чланице ових организација, које нису ендемске за мајмунске богиње. Међутим, важно је нагласити да до сада није забележен ниједан смртни случај у вези са текућом епидемијом у не-ендемским земљама. Већина потврђених случајева у не-ендемским земљама пријављена је у Европском региону са 87%, а затим у Региону Америке са 11%, регион источног Медитерана са 1% и регион западног Пацифика са <1%. У Европи је од укупног броја потврђених случајева највише регистровано у Великој Британији, а потом у Шпанији и Немачкој, Португалији, Француској, Холандији, Италији, Белгији, Швајцарској, Аустрији, Шведској, Данској, Словенији, Чешкој, Норвешкој, Румунији, Финској, Мађарској, Грчкој, Летонији, Луксембургу, Грузији, Гибралтару, Малти, Пољској и Србији. Ван Европе већи број оболелих од мајмунских богиња регистрован је у Канади и Сједињеним Америчким Државама (САД), затим у Уједињеним Арапским Емиратима, Аустралији, Бразилу, Израелу, Мексику, Аргентини, Исланду, Либану, Сингапуру, Јужној Кореји, Венецуели и Мароку.

Поред случајева пријављених у не-ендемским земљама, Светска здравствена организација наставља да прима ажуриране информације о епидемијама мајмунских богиња у ендемским земљама у региону Африке путем успостављених механизама надзора (Интегрисани надзор и одговор на болести). Ендемске земље за мајмунске богиње су: Бенин, Камерун, Централноафричка Република, Демократска Република Конго, Габон, Гана (идентификована само код животиња), Обала Слоноваче, Либерија, Нигерија, Република Конго, Сијера Леоне, и Јужни Судан.

Изглед и симптоми
Период инкубације (трајање/време између контакта са зараженом особом и времена када се појаве први симптоми) за мајмунске богиње је од 6 до 13 дана, а може да варира између 5 до 21 дан. Инфекција мајмунским богињама је обично самоограничавајућа болест и већина људи се опоравља у року од неколико недеља. Међутим, код неких особа може доћи до појаве тешког облика болести. Клиничка слика мајмунских богиња код људи је слична клиничкој слици великих богиња, али је знатно блажа. Главна разлика између симптома мајмунских богиња и великих богиња, које у почетку могу изгледати слично, је у томе што мајмунске богиње изазивају отицање лимфних чворова (лимфаденопатија).

Слика 1. Симптоми и превенција мајмунских богиња

Мајмунске богиње - изглед, симптоми и дијагностика 1
Ток болести може се поделити у две фазе. Прву фазу болести – период инвазије (траје између 0-5 дана) карактерише:

грозница (са темепературом већом од 38.5оЦ), језа.
Интезивна главобоља.
Мијалгија (болови у мишићима и телу).
Бол у леђима.
Лимфаденопатија (оток лимфних чворова). Лимфни чворови могу да отекну на врату (субмандибуларни и цервикални), пазуху (аксиларни) или препонама (ингвинални) и јављају се на обе стране тела или само на једној.
Астенија (изражена слабост, исцрпљеност).
може се јавити кашаљ и бол у грлу.
У другој фази тока болести долази до појаве осипа на кожи који обично почиње у року од 1 до 5 дана (понекад и дуже) након појаве грознице. Овај осип се мења и пролази кроз различите фазе пре него што се коначно формира краста која касније отпада. Осип почиње са фазом макуле (округла промена боје коже), који се претвара у избочене кврге или папуле, које се затим претварају у везикуле, пликове испуњене бистром течношћу, који често подсећају на водене богиње. Ови пликови се затим могу напунити бело-жућкастом течношћу, постајући пустуле (гнојнице) које могу пући, а на том месту настаје некроза и ствара се црно смеђа круста (краста) која на крају отпадне са или без ожиљка и пигментације. Појединац је заразан све док све красте не отпадну и док испод не остане нетакнута кожа. Красте такође могу да садрже инфективни вирусни материјал. Подручја еритема и/или хиперпигментације коже често се виде око дискретних лезија, које могу бити различите величине. У истом тренутку могу се видети лезије различитог изгледа и стадијума. Број лезија варира од неколико до неколико хиљада. У тешким случајевима, лезије се могу спојити док се велики делови коже не откину.

Осип најчешће почиње на лицу (95% случајева), а затим се шири на друге делове тела: на екстремитете – руке, стопала (дланови и табани су захваћени у 75% случајева), уста (орална слузокожа у 70% случајева), гениталије (30%), очи (коњуктиве – 20%, као и рожњача). Болест обично траје 2-4 недеље.

Тешки случајеви мајмунских богиња се чешће јављају међу децом млађом од 10 година и код младих особа просечне старост од 27 година и повезани су са обимом изложености вирусу, здравственим статусом пацијената и природом компликација. Ризик од развоја тешке клиничке слике болести је већи код особа са ослабљеним имунитетом. Иако је вакцинација против великих богиња у прошлости пружала заштиту, данас особе млађе од 40 до 50 година (у зависности од земље) могу бити подложније мајмунским богињама због престанка вакцинације против великих богиња широм света након искорењивања ове болести. Компликације које могу настати као последица мајмунских богиња могу укључивати секундарне инфекције, бронхопнеумонију, сепсу, енцефалитис, едем очних капака, инфекцију рожњаче са губитком вида и стварање ожиљака. Такође могу изазвати тешку дехидратацију као последицу повраћања и дијареје или отежаног пијења због лезија у устима, тонзилитис и фарингитис. Није познато у којој мери може доћи до асимптоматске инфекције.

Микробиологија лого Бео-лаб
Мајмунске богиње (Монкеy поx) ПЦР
4,500.00дин
Додај на листу
Терапија
У овом тренутку, не постоје специфични третмани за инфекцију мајмунским богињама, али се епидемије мајмунских богиња могу контролисати. Клиничка нега оболелих од мајмунских богиња треба да буде у потпуности оптимизована за ублажавање симптома, управљање компликацијама и спречавање дугорочних последица. Болест је обично блага и већина заражених ће се опоравити у року од неколико недеља и без лечења. Лечење оболелих од мајмунских богиња се углавном своди на подршку опоравка пацијента. Пацијентима треба понудити течност и храну како би одржали адекватан статус ухрањености. Секундарне бактеријске инфекције треба лечити према индикацијама.

Треба нагласити да већина људи који су заражени вирусом мајмунских богиња имају благи, самоограничавајући ток болести у одсуству специфичне терапије. Међутим, прогноза за тежину клиничке слике мајмунских богиња зависи од више фактора, као што су између осталог претходни статус вакцинације, почетни здравствени статус, истовремене болести и коморбидитети.

Према званичном саопштењу о Привременом клиничком водичу за лечење мајмунских богиња које је објавјено на сајту Центра за контролу и превенцију болести (ЦДЦ) националне агенција за јавно здравље Сједињених Држава, следећи пацијенти требало би да се размотре за лечење након консултација са лекаром:

Људи са тешком болешћу (нпр. хеморагијска болест, конфлуентне лезије, сепса, енцефалитис или друга стања која захтевају хоспитализацију).
Људи који могу бити изложени великом ризику од тешке болести:
Особе са компромитованим имунским системом (нпр. вирус хумане имунодефицијенције/инфекције синдромом стечене имунодефицијенције, леукемија, лимфом, генерализовани малигнитет, трансплантација чврстих органа, терапија алкилирајућим агенсима, антиметаболити, зрачење, инхибитори фактора некрозе тумора, високе дозе кортикостероида, ако сте примили трансплатацију хематопоетских матичних ћелија пре мање од 24 или ≥ 24 месеца након трансплантације, или ако имате аутоимунску болест са имунодефицијенцијом као клиничком компонентом).
Педијатријска популација, посебно пацијенти млађи од 8 година.
Људи са историјом или присуством атопијског дерматитиса, особе са другим активним ексфолиативним стањима коже (нпр. екцем, опекотине, импетиго, инфекција вирусом варичеле зостер, инфекција вирусом херпес симплеx, тешке акне, тешки пеленски дерматитис са великим деловима оштећене коже, псоријаза или Дариерова болест- кератосис фоллицуларис).
Труднице или дојиље.
Људи са једном или више компликација (нпр. секундарна бактеријска инфекција коже; гастроентеритис са тешком мучнином/повраћањем, дијареја или дехидратација; бронхопнеумонија; истовремена болест или други коморбидитети).
Људи са аберантном инфекцијом вирусом мајмунских богиња која је захватила очи, уста или друга анатомска подручја где инфекција вирусом мајмунских богиња може да представља посебну опасност (нпр. гениталије или анус).
Тренутно доступне медицинске противмере за лечење мајмунских богиња
Као што је већ речено тренутно не постоји посебно одобрен третман за инфекције вирусом мајмунских богиња. Међутим, антивирусна средства развијена за употребу код пацијената са великим богињама могу се показати кориснима против мајмунских богиња. Наведени терапијски приступи могу се користити за контролу избијања мајмунских богиња. Смернице ЦДЦ-а (Центра за контролу и превенцију болести) су развијене коришћењем најбољих доступних информација о предностима и ризицима вакцинације против великих богиња и употребе лекова за превенцију и терапију мајмунских богиња и других ортопокс вирусних инфекција.

Вакцинација
Пошто је вирус мајмунских богиња уско повезан са вирусом који изазива велике богиње, вакцина против великих богиња такође може заштитити људе од добијања мајмунских богиња. Претходни подаци неколико опсервационих студија из Африке сугеришу да је вакцина против великих богиња најмање 85% ефикасна у превенцији мајмунских богиња. Према томе, претходна вакцинација против веиких богиња могла би да резултира блажом клиничком сликом болести. Докази о претходној вакцинацији против малих богиња обично се могу наћи као ожиљак на надлактици или рамену. У овом тренутку, оригиналне (прве генерације) вакцине против великих богиња више нису доступне широј јавности. У међувремену су развијене друга и трећа генерација вакцине против великих богиња, али подаци о њиховој ефикасност против мајмунских богиња се углавном базирају на подацима о ефикасности из студија на животињама и потребне су додатне клиничке студије на хуманим субјектима. Вакцине против великих и мајмунских богиња развијене су у формулацијама заснованим на вирусу вакциније (такође спаде у вирусе из рода Ортхопоxвирус), због унакрсне заштите која је обезбеђена за имуни одговор на ортопоксвирусе. Међутим, вакцине против великих богиња тренутно нису доступне широј јавности.

Дијагноза
Клиничка дијагноза мајмунских богиња може бити тешка и често се меша са другим инфекцијама које су праћене оспом, као што су варичела, морбили, бактеријске инфекције коже, шуга, сифилис и алергије на лекове. Као што смо претходно поменули, лимфаденопатија током продромалног стадијума болести може бити клиничка карактеристика за разликовање мајмунских богиња од варичеле и морбила. Дефинитивна дијагноза мајмунских богиња захтева процену од стране здравственог радника и специфично тестирање у специјализованој лабораторији.  Ако постоји сумња на мајмунске богиње, здравствени радници треба да сакупе одговарајући узорак и да га безбедно пренесу у лабораторију са одговарајућим могућностима. Потврда мајмунских богиња зависи од врсте и квалитета узетог узорка и врсте лабораторијског теста. Дакле, узорци треба да буду упаковани и отпремљени у складу са националним и међународним захтевима. Имајући у виду његову тачност и специфичност ланчана реакција полимеразе (ПЦР) је приоритетан лабораторијски тест за постављање дијагнозе мајмунских богиња. За овај тест, оптимални дијагностички узорци за мајмунске богиње су из или са лезија коже или течности из везикула и пустула и сасушених краста. Где је то изводљиво, биопсија је опција. Узорци лезије морају се чувати у сувој, стерилној епрувети (без медија за транспорт вируса) и држати на хладном. Такође је важно да се узорци пацијената припреме за безбедан транспорт са троструким паковањем у складу са смерницама Светске здравствене организације за транспорт инфективних супстанци. Не препоручују се рутинско узимање узорака крви од пацијената за ПЦР тестирање с обзиром на то да су непоуздани због кратког трајања виремије у односу на време узимања узорака након појаве симптома.

Имајући у виду да су Ортхопоxвирус-и серолошки унакрсно реактивни, методе детекције антигена и антитела нису довољно специфичне за потврду мајмунских богиња. Методе серологије и детекције антигена се стога не препоручују за дијагнозу или испитивање случајева где су ресурси ограничени. Поред тога, недавна вакцинација вакцином која је заснована на вакцинији (нпр. вакцинисани пре искорењивања вариоле или недавно вакцинисано лице услед излагања већем ризику, као што је особље лабораторије за Ортхопоxвирус) може довести до лажно позитивних резултата.

За правилно тумачење резултата теста, кључно је да се уз узорке доставе и комплетне информације о пацијенту (на упуту за лабораторијско тестирање) које укључују:

датум почетка грознице,
датум почетка осипа,
датум узимања узорка,
тренутни статус појединца (стадијум оспе) и
старост.
У досадашњим лабораторијским и биохемијским анализама које су извршене у свету код оболелих од мајмунских богиња запажено је да у њиховој крви доминира леукоцитоза (повишени леукоцити), повишене вредности трансаминаза (АСТ и АЛТ), низак ниво урее и албумина (хипоалбуминемија) у крви. Све ове анализе се раде и у Бео-Лаб лабараторијама у оквиру следећих препоручених пакета анализа:

За све додатне информације у вези са доступним тестовима против вируса мајмунских богиња можете нас контактирати на број телефона +381 11 3622 888 или можете писати на оффице@бео-лаб.рс.

Аутор текста: Др Сци Сања Пековић, научни саветник, професор по позиву на Биолошком и Медицинском факултету Универзитета у Београду

бео-лаб.рс