Неле о животу: Шта све човјек може да доживи!

Музичар Неле Карајлић у својој богатој професионалној каријери постигао је много тога. Живео је ужурбано, што се касније одразило и на његово здравље. Пре седам година могао је да се заувек опрости од публике, када је доживео срчани удар, али на сву срећу налазио се у близини Хитне помоћи и тако избегао смрт.

Забава 08.12.2022 | 22:50

- Некоме одговара да је у паклу, а некоме одговара да пакао не види, питање је како човек реагује. Свако је од нас јединствен, никада се неће поновити оно што сам сад, нити је икада било оно што сам сад. Тако да је мој однос према динамичном и узбудљивом или спором и досадном животу мање или више јединствен у односу на неког другог човека.

Не могу никада рећи да ли сам био на ивици пакла, то је тешка реч, али јесте стално нека врста амбиса око мене, несигурно је тло по којем ходам, то је сигурно. А са друге стране то даје неку врсту јединствености животу и мој живот је био тако отприлике поплочан тим несигурним тлом, иако првих десет, петнаест година није изгледало тако.

То је била стабилна земља са јасним државним уређењем са респектом од стране онога што називамо међународна заједница и нико није могао да претпостави да ће живот дечака који живи у Сарајеву постати турбулентан након двадесетак година - рекао је за "Блиц" Неле Карајлић.

Прошло је више од десет година када је Неле Карајлић преживео срчани удар.

- После тог срчаног инцидента нешто сам то и бројао, али када прођу две, три године, човек заборави на то. Претпостављам да сваки пацијент који је имао исти проблем заборавља, јер немогуће је живети са сталних страхом од евентуалног понављања оног што вам се догодило.

Моја свест ми говори да знам разлог зашто ми се то догодило, јер турбулентан живот који сам водио тих петнаестак година путујући по свету, свирајући, ходајући, авиони, камиони, хеликоптери, цигаре, алкохол, неспавања, мењање временских зона, то је био основни узрок онога што ми се догодило. И укидање таквог живота је била природна реакција и мог тела и духа, пријало ми је.

Нарочито ми је пријало првих годину и по дана, када су дани почели да ми личе један на други. То можда неком ко живи такав живот смета, да му дани нису довољно узбудљиви, а мени је од 2011. до 2018. године било идеално што ми се ништа битно није догађало. То је само један од тих турбулентних момената које сам имао, он јесте из корена у том тренутку окренуо, ишчупао мој живот и пресадио га на друго тло, али то је мени био већ други или трећи пут да мењам начин живота и на крају крајева и државу у којој живим - рекао је Неле.

Карајлић ипак признаје да је горе од срчаног удара ситуација кога је била у Босни и Херцеговини деведесетих.

- Онај прави лом који је у мени био, на нивоу срчаног удара, десио се две године раније када су били избори у Босни и Херцеговини, када се видело да национално питање поново заокупљује осамдесет и три посто становништва. Неко сам ко поново заступљује једну ненационалну странку, мултинационалну странку, која се тада звала Реформисти.

Надао сам се да је довољан број становника Босне и Херцеговине превазишао тај историјски концепт у коме је у Босни и на Балкану национално питање примарно. Отуда је бесмислено после тих избора причати о мултинационалној држави у којој већина мисли да се ипак мора решити однос међу народима, а онда да се улази у даљу и дубљу разградњу тог грађанског друштва.

Што је најгоре, тај концепт грађанског друштва обично користи онај народ који је најбројнији, јер њима је идеално да све то постане грађанско, јер имају и тада довољан број посланика да у скупштини превагну на своју страну. Знао сам, што сам показао у “Надреалистима“, да мора да избије нешто лоше, да нема шансе да изађе на нешто добро.

Тим пре што сам примећивао да је та такозвана народна заједница намерно правила све потезе у правцу избијања рата, ни у једном случају нису правили неки потез који је смиривао. Него су од чињенице да су инсистирали на признању Словеније и Хрватске, до задњег момента када су уверили једну страну да не треба да потпише Лисабонски споразум, радили све да рат почне.

Моја лична позиција је ту била прилично незгодна, нисам могао да ћутим, а нисам могао да лајем, лајали смо, нико нас није слушао. Онда сам на неки начин успео да наговорим своју екипу да снимимо још једне “Надреалисте“, то је била та последња серија 1991. године, која је била на неки начин опроштајна са државом у којој смо некада живели. Сам тај моменат одласка ми није тешко пао, јер је био технички веома лако изводљив. Тада је летео “Јат“ нормалном линијом, само је била поента да нађеш три карте за Београд - рекао је он.

Неле додаје да је Сарајево био град који је увек кроз историју морао да има неког одозго, ко ће да га смири, да га запали, разводни, зависи шта.

- Знао сам да ће рат у Сарајеву бити пакао, да не може да не буде, јер не постоји организациони капацитет, да свако добије воду, храну, ћебе, као што је било у Београду када је било бомбардовање. Како год да је било, у Београду је све на неки начин функционисало, радили су семафори.

Најтеже ми је пало то колико је мржње било, у то нисам могао да верујем, јер нисмо ми ушли у међусобно клање као нека афричка племена која немају шта да једу. Ми смо ушли у међусобно клање из најплоднијег периода у историји, ушли смо у клање на изграђеним небодерима, јакој инфраструктури, десет фирми које су у свету значиле. То ми није било јасно, како из тога да исцури толика мржња - прича он.

Према његовим речима, тренутак када му је саопштено да му је брат умро оставило је последице на Карајлића.

- То је нешто најстрашније што човек може да доживи, то је нешто што је неописиво, покушаћу да нађем бољу реч, али је нема, лудило, безнађе, неверица, хистерија. После тог једноставно човек се претвори у ону машину која треба да одради технички део да та драга особа буде достојанствено сахрањена.

Онда се одједном, као што је био случај код мог брата, тај део протоколарног одласка на онај свет покаже колико је он био велик, и колико је само људи дошло и колико ме је звало, из којих крајева света, разних генерација. Када да је својом смрћу, мени показао колико је био велики, вољен, такву љубав ни у сну не би могао да заслужим.

Онда долази један период када се са тугом сећате сваког минута када га споменете, не постоји његов пријатељ који ми се и данас не јавља, и каже ето долазим у Београд, обићи ћу Ралета. Касније како време пролази, у вама се рађа нека посебна врста среће, када год се њега сетите, увек се сећате под неким посебним божанским светлом, када се сетите какав је био, како је писао песме, радио са нама, на који начин је комуницирао са људима - рекао је, између осталог, Неле.

(Блиц Фото: Блиц)