На студијама у иностранству око 10.000 младих

У блату афера, купљених диплома и звања, они који знањем долазе до жељеног циља, пролазе трновит пут, али и неоправдано остају у сјенци. Младе научнике, студенте и истраживаче жеља за науком често води ван граница матице. Истражили смо како је студирати у инострантву?

На студијама у иностранству је боравило и борави више од 10.000 бх. студената подаци су УНЕСЦО-а. Једна од њих је Ивана Пијетловић из Бијељине која студира електротехнику у Минхену.

“Студирам електротехнику на ЕТФ, тренутно сам у шестом семестру”, прича нам Ивана која у Минхену студира уживо од прошле године, а прије тога је студирала у Београду.

“Нажалост свједок сам тог одлива мозгова сво моје друштво је заправо отишло да студира у иностранство. Моја најбоља другарица студира у Берлину, друга у Бечу и то није ријеткост да наши студенти, наша дјеца студирају у иностранству.”,

Марјан Марјановић, такође из Бијељине докторант је на Универзитетском Колеџу у Лондону. Што се тиче могућности за рад студената у Лондону, односно у Великој Британији то је регулисано тако да студенти којима је неопходна виза за боравак током трајања студија могу да раде максимално 20 часова седмично, то јесте пола радног времена за вријеме трајања семестра, каже Марјан и додаје да у периоду кад се не изводе наставне активности студенти могу да раде максимално до 40 часова седмично.

Шапчанка Наталија Топаловић, послије завршеног ЕТФ-а у Београду, усавршавање је наставила у Церну гдје припрема мастер тезу. Од око 4.000 студената, изабрана је међу 90 најбољих који ће 14 мјесеци учити и радити у једној од највећих научних лабораторија на планети. Пракса се тамо котира као редован посао, прича нам Наталија.

“Ја радим од пола 9 до пола 6 али све зависи од тога шта радим тај дан. Могу рећи да је дивно радити са људима из разних дијелова свијета и добро је да се сусретнем са разним терминима које нисам имала прилику да чујем на факултету за истраживање које касније планирам у роботици.”, наглашава Наталија у изјави за БН.

Истраживачи са простора бивше Југославије су признати на свјетској мапи, наводи универзитетски професор из Канаде Владо Кешељ, који је путем науке ишао од Сарајева, преко Београда па до другог континента.

“Веома су признати, постоје људи који раде у области вјештачке интелигенције на врху као што су Зоран Обрадовић, Петар Величковић. Обично су то људи који стекну до дипломско образовање овдје, а онда оду у иностранство на специјализацију. У Канади студенти плаћају само на школарину и сличне трошкове око 10-ак хиљада долара годишње, држава покрива 50 % трошкова од стране школарина.”, наводи професор Кешељ.

Гдје год да их одведе образовни пут студенти су будућност сваке државе. Зато им је важно омогућити адекватне услове током, али и након студија да би успјешно могли примјенити стечена знања, а не да године проводе на бироу за запошљавање као што је то, нажалост случај за 60 % младих у Босни и Херцеговини.

(БН) Фото: Архива