Свједок туробних времена: Прича о њемачком бункеру у Балатуну

Почетком Другог свјетског рата тадашња Независна Држава Хрватска је, у жељи да успостави границу на Дрини, у Семберији почела да гради систем од 6 бункера, који је и данас дан свједок тих туробних и тешких времена, сивих као и бункери сами. Систем је почињао у Рачи, два бункера се налазе неколико километара даље, у селу Балатун, затим још по један у селима Попови, Амајлије, те Јањи.

Путовања 09.07.2023 | 15:07

У засеоку Салаш, у семберском селу Балатун, налази се један од преосталих бункера из Другог свјетског рата, површине 900 метара квадратних, и то у дворишту пензионисаног полицајца Ранка Благојевића, тик уз породичну кућу. Његова градња почела је 1941. године и трајала је до 1944., а у њему је боравила чета, односно сатнија НДХ-а. Грађен је за око 100 војника. 

“Бункер располаже просторијама које су увезане, двије велике су вјероватно биле спаваоне. Народ је после рата ту изводио представе, скечеве, дјеца су се играла, било је интересантно све то слушати од старијих, чије Вам приче и ја преносим,” каже Ранко.

Овај бункер носи назив “Караула”. Има пет просторија у подруму у којима су љети чуване залихе хране, као и већи број соба и ходника, те два улаза. Био је ограђен жицом. Квалитет градње који се одмах запажа је импозантан - зидови су широки 60 центиметара, све је урађено од чистог бетона, иако тада није постојала мјешалица. Шљунак и пијесак довожени су из околине, а арматура и други материјал из Њемачке и тадашње НДХ-а. 

“Они су успјели физичком снагом да га изграде и за то вријеме, а и данас није му мане, то је објекат који је гледано са грађевинског аспекта, савршен са извођењем радова. Слушао сам од старијих да су они ту становали по кућама по селу док се бункер градио, уредно су све плаћали, педантно”, додаје Благојевић.

Гломазна дрвена врата су до данас остала сачувана. Од неколико пушкарница и осматрачница, три су окренуте према Мачви, три према Срему, и три према Семберији, тако да партизани нису могли да приђу ни са једне стране.  

“Они су били херметички затворени, капци на прозорима са вањске стране су били жељезни, а изнутра је била столарија. Све је то после када су отишли, народ демонтирао шта је могао. Имали су и бунар, и сада стоји бетонирано то мјесто, имали су базен испред бункера, сјећам се тога, бетониран, метар дубине, површине пар квадрата, гдје су одржавали хигијену. Имали су пећнице, мале лампе, које сам касније током копања имања около и проналазио.”

У селу нису правили проблеме становништву, као што нису ни они њима. Све до пред крај рата, када су престале да стижу залихе и остало неопходно за живот, тада се и несугласице са мјештанима спорадично јављују. Војници покушавају да трампе војну опрему за нешто хране, комад сланине или брашно са сељанима, али је на то слабо ко пристајао, вјероватно из страха да држи у кући нешто што припада супротстављеној држави. Када је већ било јасно да губе рат, по причама старијих мјештана, и када су партизани дошли, дали су им могућност да иду гдје хоће, а већина се придружила партизанима. 80-тих година прошлог вијека, сјећа се Ранко, долазио је човјек из Словеније, који је био сатник војницима у бункеру. 

“Господин је то човјек био у то вријеме, дошао је, видио бункер, објаснио ко је и попричао са покојним оцем. Рекао је како је он ту војницима био претпостављени, испричао како је то на крају са партизанима све било коректно када су дошли и да је прошло без жртава. Имали су ту они и неку столарску радионицу, коју су, по причама које су остале, негдје ту и закопали”, присјећа се Ранко.

Благојевићима је, међутим, у неколико прилика објекат бункера добродошао, поготово када су ријеке Дрина и Сава, у неколико наврата плавиле села.

“Нисмо имали насипа, било је поплава, доста народа, стоке ту се спасило, храна се складиштила. Објекат је тако пројектован да вода никада у њега није продрла, тако је савршено грађен. И сада, 2014. године током велике поплаве није вода ушла у њега, три газишта је фалило да уђе.”

Благојевић додаје да се, осим новинарских екипа, нико други није занимао за грдосију у његовом дворишту. Многе генерације, па и он сам, те његова дјеца, су ,,одрастале’’ у бункеру и око њега, играјући се најчешће игре „Нијемаца и партизана“. Бункери из Другог свјетског рата тако се и данас налазе на семберским њивама и нијемо свједоче о прошлим временима и догађајима.

(БН) Фото: БН