Како је учитељица завршила у затвору са тешким убицама

Прича Слободанке Зрнић Бобић из БиХ почела је када су је комшије код којих је радила замолили да отвори фирму. Отворила је фирму на њено име, тврди, како би помогла људима у невољи, без икакве намјере да неког превари или заради.

Босна и Херцеговина 19.04.2024 | 22:46

Године 2007, тачно 13. марта, фирма је затворена и тада креће њен пакао. Нити је видјела новац од фирме, нити је знала за превару која јој је намјештена.

Слободанка Зрнић Бобић радила је пола живота као учитељица, стицајем околности, недуго након што се удала и затрудњела, остала је без посла. Да ситуација буде још гора, њен супруг је, такође, изгубио посао у банци.

Вођени идејом да покрену свој бизнис, отворили су киоск у улици гдје живе. Међутим, доласком ланца трговина, посао је ослабио. Тада им се отворила шанса да се запосле у дисконту пића код комшија низ улицу гдје су живјели.

Наивност је одвела у затвор

– Ја сам радила блаже секретарке послове, муж је радио у складишту. Фирма је добро радила, међуљудски односи су били добри. Међутим, нисмо знали да постоји друга страна. Зато су нас и одабрали, јер ми нисмо “имали везе” са мутним радњама.

Ми никада нисмо имали сусрета са таквим људима, нити смо то могли да препознамо. То је нас даље одвело у затвор и направило пакао од живота – започела је своју причу Слободанка.

Од секретарице до “вође клана”

Слободанкин пакао креће када су је супружници, власници дисконта пића, позвали на разговор са молбом да се фирма води на име њеног супруга.

– Питали су ако може да се изађе у сусрет, пошто је у склопу тог њиховог пословања била и фабрика сокова, дакле једно пословање се водило на име жене, друго на име мужа, да фирма која је била на женино име пређе на име од мог мужа како би они могли да склопе неке уговоре.

То нама ништа у том моменту није било чудно, ми смо ту радили, комшије, били смо наивни… – прича Слободанка.

Међутим, фирма није могла да се води на име Слободанкиног супруга, јер се он већ водио као власник киоска који су отворили.

Тада су Слободанки понудили да се фирма води на њу, што је она наивно прихватила.

– Фирма се пребацила на мене, то је био људски договор. Све је то ишло великом брзином, пребацило се на мене и од тог 13. марта за три мјесеца је све било завршено. Само су ми давали папире, вирмане да потпишем, ја нисам ни знала шта је то. Новци су се уплаћивали ту, огромне своте, то се пребацивало, ја тај новац никада нисам ни видјела. Долазили су и инспектори, они су причали да је све у реду – каже Слободанка.

Упад специјалаца и хапшење

Све је ишло регуларним током, Слободанка није ништа сумњала, док једног дана на врата фирме нису закуцали истражни органи, тражећи да разговарају с њом.

– Тражили су мене да ме питају гдје је новац. Рекли су ми “ти си власник, то је твоја фирма, директор си, гдје ти је новац?” – прича Слободанка.

Недуго након, специјалне јединице упале су јој у кућу.

– Ништа нисам знала шта се дешава и зашто. Претражују све, а ја не знам ни шта траже – прича Слободанка.

Након детаљног претреса, одвели су је у тужилаштво. Онда у суд, па у ћелије…

– Не знам са чим бих упоредила те ћелије. Држе вас цијелу ноћ у тим неусловима, а потом у зору одведу у просторију на испитивање. То се не може препричати. Декларисана сам као вођа криминалног клана – каже Слободанка.

Осуђена на шест година затовра

Осудили су је на шест година затвора. Према оптужници, она је, као власник фирме, пружала лажне податке о стеченим опорезивим приходима и избјегла плаћање пореских дажбина.

Према оптужници, утајила је порез у износу од око 10 милиона конвертабилних марака.

Породица и ја смо били у таквом стању, да то не бих пожељела ни највећем непријатељу.

– То се не може препричати, нисам вјеровала шта ми се дешава – прича Слободанка.

Дијелила ћелију са женом која је раскомадала мужа
Каже да су јој прва три мјесеца боравка у затвору била најтежа.

– Ја сам само жељела да умрем. Не можете да схватите шта вам се дешава са животом. Шта све може човјека да снађе, сам Бог зна. Како сам преживјела, само Бог и ја знамо.

Очај, чемер, а опет жив човјек не може под земљу… Тих дана се сјећам да сам само сједала у ћошку и плакала. Била сам сјенка од човјека, жива сам, а нисам – присјећа се Слободанка кроз сузе.

Слободанка је од 2017. до 2022. године служила затворску казну, а ћелију је дијелила са окорјелим криминалцима.

– Моја соба је била број 4, дијелила сам је са женама које су починиле убиства. Шест година, дан и ноћ. Била сам у соби са женом која је побацала по контејнерима дијелове тијела свог супруга.

То је потпуно други свијет тамо. Разне осуђенице су долазиле. Тај боравак је био мој гроб – испричала је Слободанка кроз сузе.

Слободанка данас води нормалан, породичан живот, а захваљујући томе што су сви у њеном окружењу, па и шире, знали да није починила злочин за који је осуђена, није имала проблем да се запосли након одслужења затворске казне, преноси Блиц.

– Добила сам посао и тим људима ћу заувијек бити захвална. Колико вас убију неки људи, толико вас неки људи оживе. Они су знали ко сам и шта сам – каже Слободанка.

(Блиц)