Зоранова судбина: Од виле, луксуза и најскупљих кола до бескућника

Стара народна пословица гласи да је најгоре имати, па немати, а управо то на својој кожи осетио је Зоран Поповић (62) из Чачка. Његова невероватна животна прича врло лако могла би да послужи као сценарио за филм, јер је из нестварног луксуза завршио као бескућник и корисник Народне кухиње.

Србија 21.04.2024 | 09:17

Рођен у угледној чачанској породици, мајка лекар специјалиста, отац директор Гимназије. Зоран је дипломирао на Економском факултету у Београду.

- Након факултета сам се први пут оженио и уз помоћ тадашњег таста који је био генерал запослио у Војсци Србије. Потом сам се развео, супрузи и ћерки оставио стан, а потом опет оженио и добио сина. Започео сам тада свој приватни бизнис и живео фантастично. Радио сам приватне послове везане за производњу сокова и пива са познатим београдским бизнисменом. Имао сам много пара, некретнина - започиње причу Зоран за РИНУ.

У јеку свог пословно успеха почео је да гради вилу на Сењаку. Имао је стан од 250 квадрата, кафе-бар, два ноћна клуба. Возио најскупље аутомобиле и обишао пола света.

Међутим, онда су кола кренула низбрдо и у Зорановом случају нису се заустављала и завршио је као прималац социјалне помоћи, без крова над главом.

- У посао сам увео пријатеља из Чачка, који је на крају доста тога упропастио. Радио је мени иза леда па сам изгубио поверење пословних партнера. Објекте на Сењаку нисам могао да легализујем и све су срушили. Тада сам се и други пут развео, а жени и сину оставио други стан - каже Зоран.

Тада је остао потпуно сам, пријатељи су се губили брзином којом је он губио новац. Добио је мождани удар, вратио се у Чачак код мајке која је остала сама и болесна и морао је, како каже, и о њој да води рачуна. Са њом је живео на Каблару, а потом у изнајмљеном стану јер је сва породична позамашна имовина већ била распродата. Након њене смрти није више имао где и завршио је на улици, као бескућник.

- Живео сам на аутобуској станици у Чачку, у два наврата по шест месеци. Пола године сам провео и у манастиру Стјеник, недалеко од Чачка где сам водио бригу о животињама. Потом сам се вратио у Чачак, примам социјално од неких 9.000 динара и храним се у Народној кухињи. Не либим се посла, радио бих али тешко ме ико прима због мојих година. Идем у надницу кад је сезона пољопривредних радова - прича овај некада успешан пословни човек.

Када гледа уназад и сабира своје грешке, Зоран каже да би можда било боље да се пре десет година није вратио у Чачак, већ да је мајку тада пребацио у глави град и тамо водио бригу о њој током болести.

- Први део мог живота је бо сјајан, овај други не дај Боже никоме. Можда да сам остао тада у Београду нашао бих начин да се извучем из проблема, али сада нема повратка. Ту сам где сам. Имам велику фамилију, али очигледно да им нисам важан. Не воле ме, никада ме нису ни волели. Остављен сам потпуно сам, али можда сам то и заслужио. Не знам шта друго да кажем. Надам се да ће можда неко извуци неку поуку из овог мог тужног примера - закључује Зоран.

Зорану би свака помоћ тренутно била добродошла, у виду запослења, или обезеђивања било каквог смештаја. Овај човек који је некада живео у сувом луксузу у преко 200 квадрата, каже да би му сада био довољан и један собичак.

(Курир/<стронг>Рина) Фото: РИНА