Исповијест Кристине која је као беба била у “Олуји”

Километарска колона Срба у страху од терора хрватске војске напушта своје домове. Међу њима сам и ја, беба од двадесет мјесеци. Мама ме носи у наручју и плаче на сав глас! Дехидрирала сам, борим се за живот, а љекара нема. Нема ни тате, ено га на ратишту, рекли су нам да је погинуо бранећи Крајину – почела је исповијести Кристина Безбрадица.

Регион 04.08.2024 | 19:39

Километарска колона Срба у страху од терора хрватске војске напушта своје домове. Међу њима сам и ја, беба од двадесет мјесеци. Мама ме носи у наручју и плаче на сав глас! Дехидрирала сам, борим се за живот, а љекара нема. Нема ни тате, ено га на ратишту, рекли су нам да је погинуо бранећи Крајину – почела је исповијести Кристина Безбрадица.

Врућ је август био те ’95. Тог дана је у нашој кући била уобичајена атмосфера. Тата је већ био на положају, а мама је страховала од сваке гранате која је пала. Имали смо ту несрећу да их је хрватска војска бацала у близини наше куће, па смо често ноћи проводили у подруму. Дан као и сваки други, сви смо срећни и насмијани иако је око нас бјеснио рат. Доручак, ручак и изненадна посјета комшије. Трчи сав узјапурен и виче мојој мами: “Пакуј дјецу и бјежи”.

Срећна сам јер се не сјећам ничега…

Мама узима најосновније ствари, старија сестра ме хвата у наручје и одлазимо код бабе и дједе на село. Са неколико прњица јуримо ка старој каменој кући.

– Све је у реду, немојте се бојати. То је само привремено, проћи ће и ово – тјешио је маму покојни стриц.

Био је тако наочит и самоувјерен, вјеровао је нашој војсци. Ипак, невоља се осјећала у ваздуху. Преспавали смо у увјерењу да ће све бити добро. У 5 ујутру почео је хаос, само неколико сати касније пао је Книн. Пробудила нас је колона људи која је пролазила поред наше куће.

Пакуј се, пао је Книн – 5. Август

У својој бурној историји Книн су освајали многи, али су га увијек ослобађали Срби,и увијек је био српски град. Ипак, овај пут нисмо успјели.

Четвородневна акција “Олуја” била је највећа операција етничког чишћења послије Другог светског рата, током које су над Србима извршени бројни злочини против човјечности. Убијено је преко 2.500 Срба, а 250.000 је протјерано са својих огњишта. За почињене злочине нико није осуђен.

Наређено је повлачење српске војске. Тате и даље нема. Мама је у паници, не зна ни сама гдје ће са нас три. Узима оно мало ствари и смјешта нас у кола. Прабака неће да иде, покушали су да је убиједе, али узалуд. “Дјецо моја, ја сам се овдје родила и ја одавде не бјежим, па макар ме убили на кућном прагу.”

Пожурују нас са свих страна да кренемо, мама покушава да сакрије страх због старијих сестара. Колона се полако креће, нема јој краја. Полако пада ноћ, а ми и даље не знамо гдје идемо.

Намучени народ вјерује да је све привремено, били су убеђени да ће се вратити. До нас допиру само ужасне вијести – убијен, осакаћен, мучен.

Одједном се зачуо познати глас, сестре су повикале: “Мама, мама, ево га ћаћа!” Тата је на себи имао неку поцијепану маслинасто зелену мајицу, био је сав прљав и ошамућен, али срећан је јер нас је

коначно пронашао. Био је на положају када је Книн пао, међутим, њих о томе нико није обавијестио. Сада смо опет сви заједно, идемо даље.

“Склањајте се с пута, гађају нас!” Тата нас је брже-боље зграбио и одвео у шуму која се налазила у близини. Већ следећег тренутка зачуо се прасак. Гранате су падале, а крвави и раскомадани људи лежали су поред пута. Призор који ће мојим сестрама доживотно остати урезан у сјећање.

Рано ујутру стижемо у Бањалуку, ту тек настаје пакао.

Полако се крећемо у колони, и даље нико не вјерује да је Крајина пала. Нико од наше родбине не зна гдје смо и да ли смо живи.

Дехидрирала сам пред сам улазак у Бањалуку. Мајка ме узима у наручје и пробија се између аутомобила како би потражила помоћ. Паничи, плаче и вришти.

– Помозите ми, дјете ми умире, не дише – викала је сва уплакана.

Из колоне је истрчала медицинска сестра која ме је узела у наручје и одвела у болницу која се налазила у близини. Док су ме прикључивали на апарате моја мајка је све вријеме испред ординације јецала.

Послије само неколико минута успјели су да ме врате у живот.

Када смо изашле из болнице већ је пао мрак. Изгубиле смо се, не можемо да пронађемо тату и сестре, тада није било мобилних телефона. Гдје ћемо сад? Гдје ће она сва уморна и изнемогла са двадесетмјесечном бебом којој су се прије неколико сати борили за живот? Одлучила је да се врати у болницу код исте оне медицинске сестре, Јадранке Иванковић, која ми је спасила живот. Примила нас је у свој дом.

Покушавали смо преко радија да пронађемо тату и сестре. Јадранка је послала наша имена и адресу, а онда је водитељка то понављала. Труд се исплатио, само неколико сати касније опет смо се састали. Коначно смо јели сви заједно, као права породица. Знали смо да нас већ сутра чека нека нова мука, али уживали смо у том тренутку.

11. август – сестрин рођендан
Није нам дала да идемо док опасност не прође. Рекла је да припрема велико изненађење за нас и да морамо остати бар до 11. августа. Због целе ситуације моји родитељи су скроз заборавили на сестрин девети рођендан. Ипак, ова несебична жена хтјела је да сви бар на тренутак забораве пакао који се дешава око нас.

Направила је торту и запалила свјећице. Све је било савршено док сестра није наглас изговорила своју рођенданску жељу.

-Па ја бих да ми идемо кући, доста смо били у гостима – рекла је онако сићушна и наивна. Мама је бризнула у плач. Тата је покушавао да је смири, али узалуд. Све оно што су годинама стварали и градили било је уништено у једном дану.

Вријеме је да се крене за Србију
Свануло је, вријеме да се крене даље. Далеко смо од куће и свих оних рушевина.

Мамина сестра је живела у Сивцу, малом градићу у Војводини, па смо отишли код ње, иако је полиција покушала да нас преусмјери на Косово. Плакали су кад су нас видјели, срећни јер смо живи, тужни због свега што нас је снашло. Баба, дједа, ујак и ујна, сви су били ту, успијели су да побегну. Неколико дана касније појавио се и стриц који је и даље био убијеђен да је све то само привремено. Нажалост, умро је у нади да ће све бити као некад, као прије.

Услиједило је чуђење. Каква је ово равница? Ко овде може да живи? Крајишници, људи “са камена”, овдје да опстану? Тешко.

Одлазимо у црну Гору
Било нас је 15 у кући код тетке, јасан знак да ту не можемо дуго остати. Тата одлази у Црну Гору и налази нам привремени смјештај. Неколико мјесеци касније опет смо сви заједно у Улцињу. Започињемо нови живот, све испочетка, сналазимо се како знамо и умијемо. У помоћ нам прискачу Албанци, нуде нам смјештај и посао. Мама највише жали што из наше старе куће није понијела фотографије.

“Све се може надокнадити и поново стећи, али никада више нећемо бити млади и насмијани као на старим фотографијама које смо заувек изгубили.”

26 година касније
Сада, 26 година касније, моји родитељи живе у оној старој каменој кући коју су Хрвати неколико пута палили током рата. Да, вратили су се у једно мало мјесто код Книна. И, знате шта? Срећни су, коначно су “на свом”. Вјерујем да ће их многи брже-боље осудити, али не марим.

Тата ријетко прича о рату, не жели да се присјећа свега. Мама се сваког 5. августа затвара у кућу и крије сузе од нас, док колоне аутомобила са хрватским заставама јуре у правцу Книна како би прославили годишњицу “Олује”.

Прослава годишњице у Кинину
Желим само да знам шта тачно ова “господа” слави 5. августа? Мајку која је сахранила сина јединца поред пута? Извините, али ја вас се не плашим! Не може нико човјека убити два пута! Али смијем вам се у лице, баш овде у Книну. Мене нисте отерали, ја моју ђедовину не дам! У Крајини славим своју крсну славу, а сваког 7. јануара на истом том месту прослављамо и Божић.

Била сам међу 250.000 људи који су протјерани са својих вековних огњишта, а само захваљујући мојим родитељима, медицинској сестри из Бањалуке и драгом Богу, моје сестре и ја нисмо међу оних (званичних) 2.500 који су оставили своје кости на родној земљи. Што се мене тиче, моја ће дјеца знати одакле им је мама и чиме се поноси.

Ипак, не оправдавам мржњу, а јасно је да ће она увијек постојати између нас и Хрвата. Иако смо протјерани са огњишта на најбруталнији начин, тата ми никада није рекао да треба да мрзим некога само зато што је Хрват. “Сви смо ми људи дјете моје, то је рат, било је или они или ми. Треба да поштујеш сваку нацију и вјеру, али никад не заборави ко ти је био ђед!”

Српскаинфо