Бурна историја односа Кубе и Сједињених Држава

Доналд Трамп није први амерички председник који жели да преузме Кубу. Још 1848. године Сједињене Америчке Државе су желеле да купе острво – без успеха. Вашингтон је ипак дуго имао главну реч. Све до револуције 1959.

Доналд Трамп је средином марта објавио да може са Кубом да ради шта год хоће. Он не би био први амерички председник са таквим експанзионистичким жељама, каже историчар Михаел Цојске, професор у Центру за студије зависности и ропства Универзитета у Бону. „Још средином 19. века Сједињене Државе су посегнуле за острвом ", каже он.

Куба није на продају

У то време Куба је још колонија европске силе Шпаније. Године 1820. Томас Џеферсон, трећи председник тада још младе државе, изјавио је да треба искористити прву прилику да се Куба припоји Сједињеним Државама. То је навело његовог тадашњег државног секретара Џона Квинсија Адамса на следећу изјаву:

„Постоје закони физичке као и политичке гравитације – и као што јабука коју олуја отргне са дрвета нема другог избора него да падне на земљу, тако и Куба, ако буде насилно одвојена од своје неприродне везе са Шпанијом и неспособна да се сама заштити, може само да следи гравитацију Северноамеричке уније, која по истом природном закону не може да одбаци Кубу из свог наручја.“

Године 1848. Џејмс К. Полк, једанаести председник САД, понудио је Шпанцима 100 милиона долара за Кубу, али колонијална сила је наводно поручила да би радије потопила острво у море него да га прода. Шпанија жели да задржи једну од својих малобројних преосталих прекоморских колонија.

Само шест година касније америчке дипломате састављају тајни документ: Сједињене Државе имају право да силом узму Кубу ако Шпанија настави да одбија да прода острво. Међутим, ни од тога не бива ништа.

„Јабука" је зрела

Сви ови планови заснивали су се на такозваној Монроовој доктрини. У њој је председник Џејмс Монро европским колонијалним силама послао поруку: „Америка Американцима."

На први поглед радило се о суверенитету младих држава у Северној и Јужној Америци; али Сједињене Државе су већ биле на курсу експанзије. И зар није било логично да коначно уберу јабуку која је била удаљена свега 160 километара од Флориде, дакле практично пред сопственим вратима?

Године 1898. коначно се појавио повод да се острво преузме. Кубанци су се годинама огорчено борили да збаце шпански колонијални јарам. Вашингтон показује снажно војно присуство у земљи, уз поруку: штитимо своје грађане који су овде на лицу места. Тако је недељама америчка оклопна крстарица УСС Мејн била усидрена у хаванској луци.

Дана 15. фебруара 1898. долази до снажне експлозије која раздире труп брода. Он тоне за неколико минута. Да ли је узрок био тињајући пожар који је стигао до складишта муниције? Или су Шпанци торпедовали брод, како су тврдиле Сједињене Државе? „То није доказано, никада није било доказа да је реч о нападу", каже Цојске. Сједињене Државе објављују рат Шпанији.

Куба постаје квази-протекторат

Рат траје једва четири месеца и завршава се поразом Шпаније, која губи своје последње велике колоније: Порторико, острво Гвам који је све до данас америчка територија, Филипине и – Кубу. На карипском острву сада главну реч воде Сједињене Државе.

То што Куба није постала америчка савезна држава пре свега може да захвали америчком сенатору Хенрију Муру Телеру. Он је у Вашингтону деловао против анексије Кубе; вероватно и зато да кубанска производња шећера не би конкурисала производњи из његове матичне државе Колорадо.

Ипак, Куба не постаје независна. Сједињене Државе не желе да повуку своје трупе ако нова влада не пристане на додатак назван „Платов амандман“. „Морали су да га унесу у свој устав“, каже Цојске. Тај додатак дефинише будуће односе две државе.

Што конкретно значи: САД могу да учествују у одлучивању о спољној политици, државном дугу и здравственом систему, да војно интервенишу и да на лицу места граде поморске базе. Гвантанамо постоји и данас.

Дана 20. маја 1902. завршава се америчка војна окупација и Република Куба добија свог првог председника. Међутим, фактички Куба остаје квази-протекторат великог северног суседа, при чему се Сједињене Државе пре свега воде економским интересима. Године 1926. око 60 процената кубанске индустрије шећера налази се у америчким рукама, а пословни људи из Сједињених Држава масовно улажу новац у хотеле, барове и казина у Хавани.

Дуга рука мафије

Нарочито од 1920. године, када је у САД проглашена прохибиција, туристи долазе у великом броју. Убрзо затим долази и мафија. Острво је довољно близу Сједињених Држава, али и довољно далеко да би се избегао ФБИ.

Хавана постаје светски центар коцкања, трговине дрогом и оружјем, прања новца и проституције. Милионски профити завршавају у џеповима америчке мафије и клана Фулгенсија Батисте. Мафијашки бос Мејер Лански  проналази заједнички језик са диктатором Фулхенсијом Батистом, постаје му близак пословни партнер и неформални саветник.

Међутим, док једни постају све богатији и забављају се, становништво гладује – 1953. Фидел Кастро са побуњеницима покушава први државни удар, који је брутално угушен. Након тога „Покрет 26. јул" води герилски рат који се завршава тако што Батиста 1959. бежи.

„У почетку је Кастро још тражио добре односе са Сједињеним Државама“, каже Цојске – али тамо није било интереса за преговоре са социјалистичким револуционаром. Поготово зато што Кастро наређује национализацију рафинерија и плантажа шећерне трске у америчком власништву и приближава се Совјетском Савезу.

Године 1960. председник Двајт Д. Ајзенхауер уводи трговински ембарго против Кубе. Године 1961. кубански емигранти које тајно подржава ЦИА покушавају да се искрцају у Заливу свиња како би срушили Фиделов режим. Доживљавају потпуни неуспех.

Куба је јавно понизила Сједињене Државе: „Фидел, цампеóн, те цомисте ел тибурóн!", узвикивали су људи на улицама Хаване – „Фиделе, јуначе, појео си ајкулу". Ова акција још више гура Кастра у загрљај Руса. Пред прагом Вашингтона настаје тропски совјетски сателит.

Када Совјетски Савез 1962. поставља нуклеарне ракете на Куби, свет се налази на ивици атомске катастрофе – све док Руси не повуку оружје, јер Сједињене Државе заузврат гарантују да неће војно интервенисати на Куби. Ипак, желе да елиминишу Кастра: најпре ангажовањем плаћених убица. Када то не успева, обавештајна служба експериментише са отрованим цигарама, ронилачким оделом зараженим бактеријама и шкољком напуњеном експлозивом.

Код кубанског народа амерички покушаји атентата на Кастра доводе до тога да се људи још чвршће окупљају око свог државног вође.

Да ли је Куба „спремна да падне"?

Два пута је изгледало као да се обе земље приближавају: за време америчких председника Џимија Картера и Барака Обаме долазило је до периода попуштања напетости. Доналд Трамп то види другачије. Након што је почетком јануара изјавио да је Куба „реадy то фалл“ и затворио јој доток нафте, у марту је пред камерама додао: „Мислим да ћу имати част да заузмем Кубу.“

Кубански одговор стигао је одмах: Куба је суверена држава, изјавио је кубански заменик министра спољних послова Карлос Фернандес де Косио за амерички телевизијски канал НБЦ Неwс. „Куба неће прихватити да постане вазална држава или земља зависна од неке друге државе.“

Ситуација на острву није једноставна. Откако после Трамповог војног удара против Венецуеле више не стиже нафта из те пријатељске државе, енергетско снабдевање се редовно урушава. Туристи изостају, смеће се гомила на улицама, храна се квари јер фрижидери не раде.

„Што се тиче руководства, војске и контроле територије, Куба је изузетно тврд орах“, каже Цојске. „С друге стране, људи су страшно незадовољни својом владом, пре свега због нестанака струје. Ситуација постаје све очајнија. Многи млади људи желе само да оду.“

(ДW)  Фото: Томас Рагина / Схуттерстоцк.цом