Попадија и докторица анђеоског гласа - Николина Росић

Попадија у Кључу, докторица у Бањалуци, а увијек и свуда њежна мајка и одана супруга – то је Николина Росић, млада шармантна жена анђеоског гласа и невјероватне скромности.

Николина се не уклапа у стереотипе. Истовремено савремена и традиционална, једнако је посвећена и породици и парохији и љекарском позиву. И захвална свима који је на том путу воле и подржавају. Тиха је и ненаметљива, а пуна енергије.

Захваљујући тој енергији, скромни парохијски дом у Кључу постао је пријатно мјесто за окупљање малобројних православних вјерника у овом градићу и околним селима.

У том парохијском дому, гдје се одржавају и књижевне вечери и камерни концерти и школе веза, попадија Николина и њен супруг, парох Немања Росић, угостили су екипу Српскаинфо.

Уочи највећег православног празника Васкрса подијелили су са нашим читаоцима своју животну причу.

– Овдје смо направили малу библиотеку, ту су не само књиге из теологије, него и класици књижевности, поезија, филозофска дјела. Још као мала дјевојчица често сам, са дједом, одлазила у цркву и у библиотеку, то су биле моје мирне луке. Жељела сам да једну такву мирну луку створимо и овдје, заједно са нашим парохијанима – каже Николина.

„Нисам се усудио да јој приђем“

Али, прије него што су допловили у ову мирну луку, Николина и Немања су се срели и завољели на другом крају БиХ – у Фочи, граду, који, како се у шали каже, има више студената, него становника.

Николина, која се тада презивала Комленовић, дјевојка из Калиновика, студирала је медицину. Немања Росић, родом из Босанског Грахова, био је студент теологије на Православном богословском факултету.

– Све ће више бити оваквих православних бракова између свештеника и докторица. Већ сада знам неколико њих, који су у најави – каже Николина.

Први пут су се срели у позоришту. Немања признаје да му се Николина одмах свидјела, али се није усудио да јој приђе.

– Други пут смо се срели у цркви. Помислио сам, то је Божји знак. Послије прве кафе, а потом и дугих шетњи и разговора, свидјела ми се још више, у духовном смислу – каже парох Немања.

У то вријеме је често одлазио у манастир Острог. Монаси су му, каже, много помогли, и у студирању, али и савјетима када је у питању однос према другом, па и према дјевојци.

– Ми смо за свој брак добили благослов острошких монаха и Светог Васиља. Вјерујем да ће нам то помоћи да идемо заједно овим путем – додаје попадија Николина.

Преко снијегом завејане Мањаче

А тај пут није лак, поготово за Николину. Од понедјељка до петка, а често и викендима, због дежурстава, ради на Клиници за психијатрију Унивезитетског клиничког центра Бањалука, гдје је на специјализацији.

Па онда трчи у вртић, по синове: млађи има 3, старији 5 година. Па набавка, кућни послови, разговори с дјецом, читање прича за лаку ноћ. А кад дјеца спавају, она чита стручну литературу…

Све је то лијепо, али захтјевно.

Тата „ускочи“ кад може, али то није пречесто, јер он има свој посао и свој позив – свештенички.Викендом и празницима се докторица – попадија, посвећује парохијским обавезама, јер супруга свештеника има посебну улогу у заједници.

Ни сама не зна колико је хиљада километара „попеглала“ возећи на релацији Бањалука – Кључ – Бањалука. Није то далеко, али није ни близу: поготово када на Мањачи запада снијег, тих 70-так километара су изазов и за најискуснијег возача.

На све то Николина одговара са осмијехом. И каже: што смо Богу ближе, све се лакше стиже.

– Важно ми је да у току дана имам неко вријеме за интроспекцију, да некако надзирем тај селф. Са психолошке стране ми говоримо о редању приоритета, а са православне стране кажемо: кад је Бог на првом мјесту, тад је све на свом мјесту. И то је, у ствари, комплементарно. Кад смо ми здрави и прави, тек онда можемо да понудимо нешто овом свијету и да се уклопимо у биће заједнице – каже попадија Николина.

А кад смо у бићу заједнице и саборни, додаје она, онда нисмо сами.

– Било би себично да кажем да све стижем сама. Ту је подршка моје породице, супруга који је моја највећа подршка, затим ту су баке да нам ускоче повремено, поготово кад су на годишњем одмору. Имам велику подршку парохијана, разумијевање колега на послу и оно што ми је јако важно, имам благослов свога владике, то је за мене озбиљан вјетар у леђа – каже Николина.

Владика, или званично епископ бихаћко – петровачки и рмањски Сергије, дао је многим попадијама у својој епархији благослов да раде.

– Жена је у православљу на пиједесталу. У лику Богородице, жена је представљена као млекопитатељица, као заштитница и хранитељка, па и као докторица, или како се у молитвама каже, као љекарка. Имамо и Богородицу представљену као учитељицу. Ево, ми у Крајини имамо велики број наших попадија које образују и васпитавају преосталу дјечицу овим крајевима. Ту су и попадије економисти, ту су и моје колегинице докторке. Готово све професије су заступљене међу попадјама у нашој у епархији – каже Николина.

Колачи и цвијеће

А опет, попадија би, ако ћемо по старински, требало да буде прва домаћица у парохији. Да плете најљепше чарапе и прави најбоље колаче.

– Нисам ја то, признајем. Најбоље колаче прави наша парохијанка Бора. Ја кувам редовно, због породице, због дјеце, али се држим, углавном, једноставнијих јела – каже попадија Николина.

И приповједа анегдоту, како се трудила да, као попадија, својом руком засади и одгаји цвијеће у црквеној порти. Али се испоставило да „није од тог посла“ и све јој се цијеће осушило.

А онда је схватила да треба да се држи свог цвијећа, оног из психијатрије, које симболизује раст, емоције и особеност сваког људског бића.

– Једноставно, не можете дати оно што немате, па се ја трудим да оно што имам и што могу подијелим са парохијанима, а они ми узвраћају љубављу и подршком. И тако подијелимо обавезе – каже Николина.

Њен супруг Немања додаје да цвијећу можда није вична, али да је парохија, захваљујући Николини, процвјетала.

– Извор свих мојих идеја је највише она. Она мене, свако мало, нечим „оптерети“: треба позвати хор, организовати концерт у цркви, окупити дјецу у парохијском дому, окупити жене да уче змијански вез, уприличити књижевно вече или разговор са парохијанима – каже парох Немања.

А он је био заузет другим стварима, које је сматрао озбиљнијим. Много је храмова и других грађевина у епархији страдало у рату, ваљало је све то обновити.

– Како је вријеме одмицало, све више сам увиђао да изградња цркве није само у том физичком смислу, да градимо камен на камен, и да је оно што Николина ради итекако битно. Јер, од самог камена ми немамо ништа. Можемо да изградимо велелепна здања и храмове, али ако у њима нема љубави, ако у њима нема народа, онда ми нисмо изградили ништа – каже Немања.

Кад попадија запјева

У православној цркви Вазнесења Господњег у Кључу има народа, а има и љубави и пјесме. Пјевали су овдје и хорови и етно групе, али кад запјева попадија Николина, то је посебан доживљај.

Вјерници можда не знају, али попадија Николина воли не само духовну музику, него и кантри, блуз…Подсјетила нас је и на поруку чувене пјесме Џоан Бејз „Дона, Дона“.

– Треба да, као у тој пјесми, будемо ластавице, које прелијећу изнад свих стереотипа, табуа и осуда, да не играмо улоге жртвених јараца у психолошком смислу, него да се посветимо исконској, православној, суштинској жртви, која доноси радост и по тој радости ћемо знати да смо на правом путу – каже Николина.

А она је свој пут, онај професионални, изабрала: као љекарка, жели да лијечи душе.

И кад докторица бесједи

И на радном мјесту, као и у свом дому и парохијској цркви, Николина зрачи оптимизмом.

Посебно је срећна што на Клиници за психијатрију има прилику да учи од најбољих.

– То су људи који, без обзира на услове у којима раде, раде са ентзијазмом. Они су извели читаве генерације из рата и били ту у свим кризним ситуацијама. Прави су виртуози у свом послу. Ми млађи имамо подршку ауторитета, које не само поштујемо, него и волимо и којима увијек можемо покуцати на врата и затражити савјет – каже Николина.

А и они њу воле и поштују, како скромно каже, „и више него што заслужује“. Колеге кажу да им је она „омиљена попадија међу доктоицама“.

– Мени тај комплимент много значи, јер потврђује да сам на добром путу. Колеге имају разумијевања за моје обавезе, нисам била дежурна за Божић, ни за ове васкршње празнике. Нисам морала да кажем да у те дане имам мало више парохијских обавеза, они су то сами претпоставили и дали ми простора, иако су и њима празници, као и мени – каже докторка Николина.

Посао којим се бави је тежак и пун изазова, али срећна је, каже, што може да се посвети пацијентима, а пресрећна када је пацијенту боље.

Каже да се на клиници његује дијалог, па су у плану и разговори о теологији и психијатрији. За њу, без сумње, занимљива тема.

Њен супруг Немања је поносан на своју супругу докторицу. Каже да је благослов Божји то што је Николина, од свих грана медицине, изабрала баш психијатрију.

– Као психијатар она може много да помогне и мени и цркви. Сви смо ми саткани од разних емоција и понекад не знамо да се носимо са тим. Ту су духовници, свештеници који исповиједају, али исто тако имамо и Богом призване докторе који на свој начин помажу људима. Мислим да то двоје треба да буде складу. Не треба да искључујемо једно из другога – каже парох Немања Росић.

(Српска инфо)