Милан Благојевић: Декларација по Додиковој мјери 

На порталу Народне скупштине Републике Српске 26. маја ове године, одмах по њеном усвајању, објављен је текст Декларације Народне скупштине о затварању Канцеларије високог представника у БиХ.

Др Милан Благојевић 

Колико је та декларација скројена само по мјери Милорада Додика доказује онај дио њеног текста на који указујем у наставку (уз сликовни приказ тог дијела) уз једну напомену коју не треба занемарити, а то је да приликом гласања о Декларацији од 83 народна посланика, колико их има Народна скупштина, њих 23 није било присутно, док је од 60 присутних посланика за Декларацију гласало њих 57, а троје посланика је било уздржано.

Дакле, у тачки 4. Декларације износи се тврдња да је Анекс 10 Дејтонског споразума:

"давао легитимитет Канцеларији високог представника за привремено и ограничено вршење функција из надлежности домаћих органа".

Тиме је Народна скупштина у ствари рекла да је ОХР наводно имао право које нема, да влада Босном и Херцеговином и Републиком Српском, вршећи тиме функције власти из надлежности домаћих органа.

На тај начин је Додиков режим поново злоупотријебио Народну скупштину и погазио њене раније декларације, резолуције и ко зна које не акте, у којима Народна скупштина никада до данас није износила претходно цитирану тврдњу из тачке 4. Декларације.

Да се ради о тврдњи скројеној за Милорада Додика, којом се он не замјера Западу и САД-у већ им штавише признаје да су наводно могли да владају над нама путем ОХР-а, чиме Додик пере и своје тврдње из 1999. да је ОХР изнад Устава БиХ, доказује оно што такође пише у тачки 4. предметне Декларације Народне скупштине од 26.5.2026. године.

Наиме, у тој тачки стоји  да је са таквим начином владања ОХР-а у БиХ дошло не одмах, са првим наметањем закона ОХР-а 1997. године.

Умјесто тога, у Декларацији од 26.5.2026. године Додикове марионете у Народној скупштини кажу да се са наводним уговорним режимом који је наводно давао легитимитет Канцеларији високог представника "за привремено вршење функција из надлежности домаћих органа" коначан и потпун прекид десио тек:

"2021. године ступањем на дужност Кристијана Шмита".

Другим ријечима овим је Народна скупштина, тачније речено оних 57 Додикових марионета у њој, рекла да је ОХР по њима имао право да влада над нама до доласка Шмита, да је до тада то било исправно, а да тек од доласка Шмита то више није у реду. 

Зашто је то тако тек од Шмитовог доласка у БиХ, није тешко закључити. Очигледно је да је то само зато што је Милорад Додик правоснажно кривично осуђен за Шмитово кривично дјело неизвршење одлука високог представника, па због личних интереса Милорада Додика отклон Народне скупштине од ОХР-а треба да буде само од доласка Шмита у БиХ 2021. године, а не прије тога.

И тако је Додик по ко зна који пут злоупотријебио и намагарчио Народну скупштину, која је и овај пут одрадила посао не за Републику Српску него за Милорада Додика.

Колико је такво понашање огавно и достојно само презира, говоре и наредни разлози, због којих је Народна скупштина умјесто овакве зле и наопаке Декларације, требала да усвоји декларацију у којој би писало оно што је за добро Босне и Херцеговине и Републике Српске, а не само за добро Милорада Додика, а то је да Народна скупштина Републике Српске:

1. Позива Савјет безбједности УН да хитно усвоји резолуцију којом се окончава функција високог представника у БиХ и затвара Канцеларија ОХР-а.

2. Позива Савјет безбједности УН да резолуцијом из тачке 1. ове декларације упути стране потписнице Дејтонског мировног споразума да, на основу члана 71. Бечке конвенције о праву међународних уговора, хитно отклоне све посљедице правне ништавости аката које су супротно међународном праву, и позивањем на противправна тзв. Бонска овлашћења из децембра 1997. године Управног одбора Савјета за примјену мира у БиХ, наметнули високи представници у БиХ од 1997. до данас, јер су сви ти наметнути акти флагрантан вид кршења суверенитета Босне и Херцеговине као државе чланице УН, што је у виду општих императивних начела међународног права забрањено Повељом УН  да се чини према било којој држави чланици УН.

Наиме, Повеља УН као врховни правни акт међународног права гарантује свакој држави чланици УН право на суверену једнакост (чланови 2. и 24. став 2. Повеље УН), те досљедно томе забрањује свима (УН-у и свим државама) да се на било који начин и под било којим изговором мијешају у било која питања из надлежности друге државе чланице УН.

Досљедно томе Повеља УН забрањује (члан 78. Повеље) да се над државом чланицом УН успостави старатељство, односно протекторат у било којој ситуацији.

Све то као општа начела међународног права прихвата и прописује као правну обавезу и Устав Босне и Херцеговине (члан 3.3Б).

Међутим, све те правне обавезе грубо су и очигледно повријеђене тзв. Бонским овлашћењима Управног одбора Савјета за примјену мира у БиХ, који закључци су у ствари противправни уговор држава чланица тог одбора о стављању БиХ под њихово старатељство-протекторат путем високог представника као старатеља, као и бројним до данас наметнутим противправним актима високих представника у БиХ, јер је тиме на најгрубљи начин, супротно Повељи УН и Уставу БиХ, успостављен правно забрањени протекторат над БиХ као државом чланицом УН.

Усљед тога су сви ти акти правно ништави према члану 53. Бечке конвенције о праву међународних уговора, којим чланом је прописано да је правно ништав сваки акт који је у тренутку свог доношења супротан императивној норми општег међународног права, у које норме спадају начело суверене једнакости свих држава чланица УН, затим забрана да се на било који начин мијеша у питања из надлежности државе чланице УН, као и забрана успостављања старатељства - протектората над било којом државом чланицом УН, у било ком облику и под било којим изговором.

Досљедно ономе што је прописано у члану 53. Бечке конвенције о праву међународних уговора, та конвенција у члану 71. прописује обавезу уговорних страна ништавих уговора и других ништавих аката да отклоне посљедице тих аката и сваког чина извршеног на основу аката супротних свакој императивној норми општег међународног права. 

3. Полазећи од свега наведеног, Народна скупштина Републике Српске овом декларацијом још једном позива Савјет безбједности УН да својом резолуцијом којом окончава функцију високог представника у БиХ и којом затвара Канцеларију ОХР-а, истовремено захтијева од уговорних страна Дејтонског мировног споразума  и држава чланица Савјета за примјену мира у БиХ да хитно отклоне посљедице ништавости закључака (тзв. Бонских овлашћења) Управног одбора Савјета за примјену мира у БиХ и свих аката високих представника у БиХ наметнутих противправно од 1997. године до данас.

Тако је, дакле, требало да гласи декларација, за добро свих, а не за добро искључиво Милорада Додика.

Др Милан Благојевић

Фото: АИ