Цијене дивљају, власт ћути: Колико кошта живот у Републици Српској?

Започнимо дан једним просјечним, радничким доручком. Бурек и јогурт данас коштају 5,30 КМ. Ако би човјек сваки дан јео само тај један једини оброк, мјесечно би му требало чак 164 КМ и то искључиво за доручак. Када то помножимо са четири члана породице, долазимо до цифре од преко 650 КМ мјесечно – само за један јутарњи оброк у пекари.

А шта је са свим осталим оброцима и основним животним намирницама без којих се не може?

Ово је реалност са којом се свакодневно суочавају грађани Републике Српске, док пребирају по новчаницима покушавајући да преживе од првог до првог у мјесецу.

Сваки одлазак у маркет је нови шок

Довољно је да прошетате између рафова у било којој продавници да бисте схватили колико је новца потребно за најосновније потребе. Према тренутном стању, цијене изгледају овако:

Млијеко (1 литар): 2,60 КМ

Павлака (300 грама): 2,80 КМ

Крем сир (200 грама): 4,00 КМ

Пилећа салама: 4,30 КМ

Килограм пилећег филеа: 13,00 КМ

Банане (1 килограм): 3,00 КМ

Слана кашица за бебу: 3,40 КМ

Слатка (воћна) кашица за бебу: око 2,40 КМ

Сир (300 грама): 5,80 КМ

Кафа (200 грама): 7,20 КМ

Уље (1 литар): 3,54 КМ

Брашно (10 килограма): 12,00 КМ

Када се овај списак стави на папир, јасно је да за једну сасвим обичну набавку, која укључује тек основно месо попут пилетине чија је цијена достигла 13 - 15 КМ по килограму, грађани морају издвојити позамашну своту новца.

Борба за голи опстанак

Узмимо у обзир просјечну четверочлану породицу. Дјеци су свакодневно потребни млијеко, воће, ужине за школу (или храна за бебе), док су брашно, уље, кафа, сир и месо редовни артикли у сваком домаћинству.

Ако породица за скроман доручак и вечеру (млијеко, салама, сир, павлака, хљеб) потроши само 15 КМ дневно, то је 450 КМ мјесечно.

Ако за ручак (уз пилетину од 13 КМ по килограму, плус поврће и уље) издвоје у просјеку 25 до 30 КМ дневно, то је додатних 750 до 900 КМ мјесечно.

Додајте на то кафу, воће, средства за хигијену и свакодневне потребе за најмлађе (гдје само једна слана кашица кошта 3,40 КМ, а слатка око 2,40 КМ).

Брзом рачуницом долазимо до закључка да је једној просјечној четверочланој породици потребно између 1.300 и 1.600 КМ мјесечно искључиво за храну и основне намирнице.

Када се у обзир узме породица у којој, на примјер, један родитељ ради са средњом спремом за минималац, а други је незапослен или такође на минималцу, они су у константном и дубоком минусу.

Чак и са двије минималне плате са средњом спремом, што укупно износи 2.200 КМ, породици након куповине хране остане свега неколико стотина марака. А гдје су трошкови становања, струја, вода, гријање, одјећа, обућа, лијекови, опрема за школу или превоз?

Власт замајава народ

И док се јавни простор свакодневно затрпава "високом политиком", националним темама, препуцавањима и расправама које немају апсолутно никакве везе са стварним животом обичног човјека, грађани се тихо гуше под теретом поскупљења.

Народ се свјесно замајава апстрактним политичким кризама како се не би видјело са чим се заправо суочава сваки грађанин у Републици Српској чим крочи у продавницу.

Ово су животна питања о којима би требало да се прича свакога дана. И не само да се прича, већ да се хитно и озбиљно приступи рјешавању проблема, ублажавању ове економске кризе и конкретној заштити становништва – јер то је управо оно за шта је народ ове политичаре и бирао.

Власт ћути док цијене дивљају. Умјесто системских рјешења, ограничавања маржи на основне животне намирнице и адекватних субвенција које би заштитиле стандард грађана, препуштени смо сами себи и слободном тржишту које одавно не познаје милост.

Када је доста?

Питање које се сада гласно поставља јесте – када је доста? Има ли краја овим свакодневним поскупљењима и, још важније, има ли краја стрпљењу грађана?

Хоће ли народ и даље ћутке стезати каиш, или ће коначно преузети рјешавање ових егзистенцијалних проблема у своје руке? Грађани имају избор.

Могу на више начина, кроз јавни притисак и грађански активизам, већ данас затражити јасну одговорност оних које су изабрали.

Или ће, с друге стране, и даље чекати изборе, па тај кључни потез за промјене повући сами, тамо гдје политичаре једино и боли – оловком на гласачком листићу.

Вријеме је за буђење, јер пуко преживљавање више не може и не смије бити једини циљ.

(БН)  Фото: БН