Додиков десант на сопствени народ?!

Дан је у Мостару почео звуком канадера. Већ мјесец дана не мирују. Гасе пожаре по Уборку, Рујишту и око Рујишта, док се ватрогасци боре с ватром око Малог Поља. Док је народ гледао у небо и надао се да ће ватра стати, готово непримјетно у Мостар је стигао и један други "десант" – политички.

Дошао је Милорад Додик са врхом своје странке.

Човјек би помислио да ће, кад већ долази у град у којем још живи српски народ, прво отићи међу свој народ. Да ће стати пред обновљену Саборну цркву, поклонити се мјесту које је два пута убијано – једном у Другом свјетском рату, други пут деведесетих. Да ће запалити свијећу, саслушати људе и показати да зна гдје му народ живи.

Али није.

Хеликоптери нису слетјели тамо гдје срце мостарских Срба куца. Слетјели су на западну страну града, у политички табор ХДЗ-а.

А то боли.

Посебно ових дана, када се навршава 85 година од стравичног злочина у Пребиловцима и херцеговачким јамама, гдје су нестајале читаве породице само зато што су биле српске. То није далека историја. То је рана која у Херцеговини још није зарасла.

Не треба предсједника подсјећати ни на Саборну цркву. У Другом свјетском рату остала је да стоји. Деведесетих није. Запаљена је, а када су остали само камени зидови, доведен је експлозив и минирани су и ти посљедњи остаци светиње. То Мостар памти.

Зато је тешко разумјети политику која за своје домаћине бира оне са којима се склапа власт, док народ којем припадаш остаје по страни. Још је теже разумјети да се годинама прича о заштити српског народа, а у дијелу Федерације гдје тај народ живи све малобројније, готово да нема ни времена ни ријечи за њега.

Срби у Мостару нису статистичка грешка. Они су народ који је остао уз своју Цркву, своје гробове и своју Херцеговину. Дијеле свакодневни живот са својим бошњачким комшијама на лијевој обали и покушавају опстати упркос свему.

Зато јучерашња порука није била само политичка.

Била је људска.

А многи су је прочитали овако: "Нисте нам важни. Сами сте бирали гдје ћете живјети."

Можда то није била изговорена реченица. Али некад оно што политичар не уради говори гласније од свега што каже.

Народ не тражи чуда. Не тражи ни привилегије.

Тражи да га се не заборави.

Јер политика која заборави свој народ, ма колико била успјешна у коалицијама и преговорима, прије или касније изгуби оно најважније – разлог због којег постоји.

Забринути Срби града Мостара