Република Српска је приватна територија Милорада Додика 

Колико је Република Српска обезглављена, колико је претворена у приватни ентитет Милорада Додика који гази све, па и Устав Републике Српске, изнова смо могли видјети синоћ, у Мркоњић Граду током обиљежавања годишњице страдања српског народа у злочиначком подухвату Хрватске познатом под називом "Олуја".

Др Милан Благојевић 

Манифестацији у Мркоњић Граду само формално (физички) био је присутан Синиша Каран, легално изабрани предсједник Републике Српске.

Међутим, Милорад Додик, стварни власник Републике Српске, не само што му није дозволио да се у име Републике Српске чији је Каран предсједник обрати на поменутом скупу, већ му није дозволио ни да стоји уз раме предсједника Републике Србије који је присуствовао скупу, а гдје би Карану једино било мјесто као предсједнику Републике Српске.

Колико је свим тим погажен Устав Републике Српске, а тиме и Српска, говоре одредбе тог устава у наставку текста.

Амандманом XXXИИИ Устава Републике Српске прописано је да: "Републику представља и њено државно јединство изражава предсједник Републике".

Потом је и чланом 80. Устава поновљено да предсједник Републике Српске представља Републику.

Најзад , Амандманом ЦВИИИ Устава прописано је да предсједник Републике: "обавља послове из области односа Републике са другим државама и међународним организацијама".

Када се све претходно наведене уставне норме анализирају појединачно, као и у међусобној вези, јасно је да Устав Републике Српске прописује да је и на синоћњем скупу у Мркоњић Граду Синиша Каран као легално изабрани предсједник Републике био дужан не да статира као фикус, већ да он, а не Милорад Додик, одржи говор у име Републике Српске и да Каран, а не Додик, стоји уз раме предсједника Републике Србије, јер би само тиме у конкретном случају било испоштовано оно што наређује Устав Републике Српске, да предсједник Републике, а не Додик, представља Републику и изражава њено државно јединство, као и да предсједник Републике, а не Додик, обавља послове из области односа Републике са другим државама, у конкретном случају са Републиком Србијом чији предсједник је био присутан синоћњем скупу у Мркоњић Граду.

Нажалост, све је у том погледу на синоћњем скупу било супротно Уставу Републике Српске, јер је све што је према том уставу синоћ требао да ради предсједник Републике неуставно чинио Милорад Додик.

Тиме је, по ко зна који пут, и на овом Додиковом (не)дјелу доказано колико је Српска Додиков приватни ентитет, а маса која безглаво иде за њим, што укључује и организаторе синоћњег скупа у Мркоњић Граду, његово слијепо и послушно робље.

Синиша Каран је такав свој поданички и сервилни карактер према Додику синоћ изнова доказао, јер и те како добро зна за све претходно наведене уставне одредбе, због којих као предсједник Републике никако није смио да дозволи да се организатор скупа и Додик спрдају са Уставом Републике Српске и институцијом предсједника Републике.

Али је Каран умјесто тога, као слуга покорни, сагнуо послушно главу пред својим господаром Додиком, знајући да је само таквим односом према Додику било могуће да оствари своје личне амбиције, да буде министар унутрашњих послова, а затим и предсједник Републике, те да само тако, својим сужањством према Додику, може за себе прибавити и финансијску корист.

Кроз такав Каранов однос према Додику показује нам се, као на длану, и исти поданички однос који према Додику имају бројни директори и директорчићи, инспектори и инспекторчичи, професори и професорчићи те силна друга булумента запослених у органима јавне власти, јавних и приватних универзитета, јавних предузећа и установа, као и маса бирача, будући да су сви они гласали да такав сервилни Синиша Каран буде предсједник Републике Српске. 

Све су то знакови који говоре, ма колико ми бјежали од тога или говорили супротно, да нас је освојила свеколика биједа, да је она продрла у наше мисли и одређује наше биједно сервилно понашање. 

То је истина о нама, потврђена и синоћ у Мркоњић Граду, истина која нам отвара очи и објашњава зашто нам је Република Српска на ивици провалије у сваком погледу, не само уставном, а тиме и државно-политичком, већ и у духовном, моралном, културном, те финансијском и економском погледу.

Када се све ово једнога дана спозна, и када и за ово, као и за многе друге ствари из наше српске историје, буде речено да је то била наша фатална грешка, тада ће већ бити касно.

Др Милан Благојевић