Разарање Републике Српске од стране владајућег СНСД

"Читам на Порталу БН текст о томе како владајући СНСД, којим апсолутистички влада Милорад Додик, као уосталом и Републиком Српском, за све вријеме изборног мандата који је на измаку није урадио ништа како би обезбиједио позиционирање кадрова из Републике Српске, а тиме и Републике Српске, у Министарству иностраних послова БиХ. Ова чињеница подсјетила ме је на то како су СНСД и господар му Додик извели 2013. године подухват којим су обезвриједили и позицију српског члана Предсједништва БиХ у тој институцији, чиме су обезвриједили и положај Републике Српске који јој ту припада према Уставу БиХ", наводи у ауторском тескту проф. др Милан Благојевић. 

"Прије 13 година, у јануару 2013. године, тадашње Предсједништво БиХ, у којем је члан био Додиков и СНСД-ов Небојша Радмановић, усвојило је Пословник Предсједништва БиХ, који је и данас на снази, а објављен је у Службеном гласнику БиХ, број 10/13.

Радмановић је тада гласао, а није морао нити је требао, да у Пословнику пише (члан 42) да само у сфери спољних послова прегласани члан Предсједништва може ставити вето на одлуку остала два члана Предсједништва који су га прегласали и да може само ту одлуку прогласити деструктивном по витални ентитетски интерес те упутити свој вето ентитетском парламенту на потврђивање.

У свим другим случајевима нема такве одредбе у Пословнику, већ је умјесто тога њиме прописано да Предсједништво БиХ у осталим случајевима доноси одлуке већином гласова својих чланова.

Дакле, да поновим, ни у једном од тих осталих случајева Пословник нема одредбе које би прегласаном члану Предсједништва дале право да и у тим случајевима прогласи одлуке деструктивним по витални национални интерес ентитета из којег долази и да затражи потврду свог вета у ентитетском парламенту.

Такав Пословник је супротан Уставу БиХ који у члану 5.2д) прописује да члан Предсједништва БиХ који се не слаже са одлуком, дакле било којом одлуком, а не само одлуком из области спољње политике, може да изјави вето проглашавајући је деструктивном по витални национални интерес ентитета из којег долази и да затражи да коначну одлуку о томе донесе ентитетски парламент.

Међутим, СНСД-ов и Додиков Небојша Радмановић је гласао супротно од тога што пише у Уставу БиХ и тиме је дерогирао Републику Српску у овој институцији БиХ.  

Зато данас имамо Пословник Предсједништва БиХ у којем пише, супротно наведеној одредби Устава БиХ која даје право на вето против сваке одлике донесене прегласавањем у Предсједништву БиХ, да Предсједништво БиХ може већином гласова својих чланова, без могућности изјављивања ентитетског вета, да:

1. Именује предсједавајућег Савјета министара БиХ (члан 38. Пословника);

2.  Распусти Дом народа Парламентарне скупштине БиХ (члан 39. Пословника);

3. Усвоји приједлог буџета БиХ (члан 40. Пословника);

4. Именује чланове Комисије за заштиту националних споменика у БиХ (члан 36. Пословника).

Својеврсни врхунац ове неуставне работе и аутодеструкције Републике Српске, коју су извршили Небојша Радмановић, а помоћу њега и Милорад Додик и СНСД, јесте одредба члана 52. Пословника Предсједништва БиХ, према којој Предсједништво такав пословник може донијети и мијењати само консензусом својих чланова.

Другим ријечима, све наведене неуставне и за Републици Српску штетне одредбе Пословника, које су супротно Уставу БиХ искључиле могућност изјављивања ентитетског вета, никада се више неће моћи измијенити без сагласности бошњачког, односно хрватског члана Предсједништва БиХ.

Због тога је вриједило указати на све ово само истине и историје ради, да људи који држе до онога што о позицији Републике Српске пише у Уставу БиХ, за шта је пало хиљаде њених бораца, виде како је у овим питањима владајући режим све то растурио, и то појединци, попут Додика и Радмановића, који нису ни видјели ратиште и били су спремни да прихвате Венс-Овенов план из 1993. године по којем Република Српска не би ни постојала. За тај план је 1993. гласао Милорад Додик као посланик у тадашњој Народној скупштини Републике Српске, чиме би, да Додик тада није остао у мањини, престала да постоји Република Српска.

Зато је иронија, а не само трагедија овдашње српске судбине и судбине Републике Српске, да је данас наводно бране они који су је постепено, али континуирано разарали и разорили. 

Аутор текста проф. др Милан Благојевић 

Фото: БН