Која је будућност Газивода ако Приштина жели Косово без Срба?

Када је Александар Вучић најавио да је Србија већ позвала инжењере и друге стручњаке како би размотрила промену водотока Ибра, његова порука је звучала једноставно: ако Приштина сматра да на северу Косова може да поступа без ограничења, Београд располаже средством које показује колико је та самоувереност варљива.

Пише: професор Стефан Сурлић

Међутим, није саопштио трасу могућег захвата, ни количину воде која би била преусмерена, ни цену пројекта. Зато за сада не говоримо о државном пројекту, него о стратешком упозорењу да и самовоља Приштине има своју цену.

Такав оквир је наметнуо Аљбин Курти политиком свршеног чина: полицијском бруталношћу на северу, гашењем српских установа, преузимањем локалне инфраструктуре и рушењем објеката пре него што су власницима исцрпљена правна средства.

Када се сваки приговор Срба одбацује као противљење „успостављању суверенитета“, а упозорења међународних представника остају без последица, Београду се поручује да се на терену признају само сила и способност да се другој страни произведе трошак. У том смислу, најава преусмеравања Ибра није произвољна ескалација, већ изнуђена реакција у тренутку у којем Приштина системски сужава простор политичке, институционалне и економске егзистенције Срба на северу Косова.

Косовске власти и јавно предузеће „Ибар–Лепенац“ тврде да уклањају бесправно подигнуте објекте са јавног земљишта. Чак и ако је део објеката заиста подигнут без одговарајућих дозвола, владавина права није багер. Она подразумева одлуку надлежног органа, право на жалбу и једнаку примену прописа. Ако се неповратна мера спроводи док суд још није рекао последњу реч, онда циљ више није само заштита јавне имовине.

Порука локалним Србима постаје да њихов уговор, приговор и тужба не могу да зауставе унапред донету политичку одлуку. Таква политика не мора формално да прогласи циљ „Косово без Срба“. Довољно је да живот Срба учини правно несигурним, институционално незаштићеним и економски неодрживим, па да резултат временом постане исти.

Управо зато је легитимно да Србија отвори питање које је Приштина годинама покушавала да потисне: ако се гради Косово без Срба, зашто се подразумева да ће Србија безусловно наставити да обезбеђује воду за такав пројекат? Идеја Косова без воде која обезбеђује енергију и наводњавање није позив да се становништво остави жедно, већ порука да се заједнички ресурси не могу одвојити од заједничких права. Приштина не може истовремено да уклања Србе са обала Газивода, искључује их из управљања системом и очекује да узводни део слива заувек остане ван политичке рачунице.

Највећи део те воде стиже Ибром из слива узводно од језера — из Црне Горе и централне Србије. Приштина може силом да преузме брану, канал и објекте на обали, али не може полицијском одлуком да произведе доток. То је кључна стратешка чињеница коју је Курти занемарио.

На то је још 2018. упозорио стручњак за еколошке ресурсе Љубиша Мијачић у тексту у којем је Газиводе назвао „постељом од ексера“ у односима Београда и Приштине. Његова основна теза била је једноставна: ко год стекне контролу над објектима на Газиводама, а потпуно занемари интересе Србије, ризикује да остане без дела воде која пуни акумулацију. 

Мијачић је разрадио неколико сценарија. У најрадикалнијем, Србија би воду из Ибра користила на својој неспорној територији и преусмерила је према Тутину, Новом Пазару и Рашкој, а искоришћену воду касније враћала у слив код Рашке. Према његовој рачуници, такав систем могао би да донесе енергетски потенцијал од најмање 90,2 гигават-сата годишње, али би истовремено могао да умањи годишњи доток у Газиводе за најмање 160 милиона кубних метара, односно приближно 43 одсто.

Мијачић је упозорио да би, ако количина воде у акумулацији падне испод 200 милиона кубних метара, производња у хидроелектрани постала неодржива, док би сви косовски планови повећаног захватања воде морали да буду ревидирани.

Други сценарио је мање драматичан, а за Србију кориснији: изградња малих хидроелектрана између Баћа и Рибарића и развој реверзибилног система којим би се део воде препумпавао према Пештерској висоравни и мањој балансној акумулацији за потребе Тутина и Новог Пазара. Мијачић је енергетски потенцијал таквог низа хидроелектрана проценио на око шест мегавата, односно 52 гигават-сата годишње. Саме проточне хидроелектране не би трошиле воду и не би смањивале ниво Газивода, али би комбиновање енергетике са водоснабдевањем, наводњавањем и развојем Санџака могло да смањи количину која стиже до језера.

То показује зашто Вучићева изјава није празна претња, чак и ако никакав пројекат још не постоји. Србија не мора дословно да ископа ново корито и „однесе“ читаву реку. Довољно је да у горњем току почне знатно више да користи воду за сопствено водоснабдевање, пољопривреду, индустрију или акумулације, па да Приштина открије колико је њена контрола над Газиводама зависна од добре воље Београда.

За Србију би развој водне и енергетске инфраструктуре у Тутину, Новом Пазару и на Пештери могао имати стварну економску вредност. То не би морала бити казнена мера, већ легитимно коришћење сопствених ресурса за развој подручја у које је држава деценијама недовољно улагала.

Цена за Косово била би, међутим, огромна уколико би доток био озбиљно смањен. Студија Пацифичке северозападне националне лабораторије, израђена 2021. на захтев америчког Министарства енергетике после Вашингтонског споразума, наводи да Газиводе обезбеђују приближно трећину пијаће воде на Косову. Вода из система користи се и за наводњавање, индустрију и хлађење термоелектрана Косово А и Косово Б, које су у време израде студије производиле око 95 одсто електричне енергије. Када се томе дода хидроелектрана Газиводе, више од 97 одсто тадашње косовске производње струје непосредно или посредно зависило је од испуштања воде из језера.

Поремећај зато не би погодио само Приштину или албанско становништво. Последице би осетили и Срби у северним општинама, привреда, пољопривреда, здравствене установе и сви грађани прикључени на исти инфраструктурни систем. То је главни разлог због којег практична примена такве мере мора бити крајње промишљена. Али чињеница да би њено извршење било скупо за обе стране не чини саму претњу нелегитимном. Напротив, управо узајамна рањивост може приморати Приштину да се врати договору који сада одбија.

Србија ипак мора рачунати на велики политички трошак уколико би са упозорења одмах прешла на радове. Европска унија је већ реаговала на саму изјаву оценивши да овакве поруке не доприносе нормализацији и да се спорови морају решавати дијалогом. Није тешко предвидети да би притисак ЕУ и Сједињених Држава на Београд био много бржи и снажнији од њиховог досадашњег притиска на Приштину због рушења српских објеката.

Управо та очигледна асиметрија додатно објашњава зашто Србија не треба унапред да се одрекне једне од ретких полуга којима располаже. Могуће последице њене примене ипак би укључивале блокирање финансирања, додатно успоравање европских интеграција и политичке или економске мере.

Због тога Београд мора пажљиво да бира тренутак и начин употребе ове полуге. Нагло преусмеравање велике количине воде омогућило би Приштини да побегне од одговорности за политику на северу и да међународну пажњу пребаци на наводно „српско коришћење воде као оружја“. То није разлог да се идеја повуче, већ да се политички прецизно услови. Србија треба јасно да саопшти које потезе Приштина мора да заустави и који модел заједничког управљања Газиводама може да уклони потребу за променом режима коришћења Ибра.

Вучићеву најаву зато треба претворити у веродостојну преговарачку полугу, а не унапред је прогласити недопустивом. Београд би морао да захтева тренутни мораторијум на рушења док судови не одлуче, проверу свих имовинских поступака око језера, гарантовано учешће Срба са севера у управљању системом и приходима, као и статусно неутралан споразум о квотама воде, размени података, заштити слива, загађењу и реаговању у сушним периодима.

У таквом аранжману место мора имати и Београд јер без узводног дела слива ниједна стратегија водне сигурности Косова није потпуна. Док се о томе не постигне договор, могућност другачијег коришћења Ибра не треба уклањати са стола.

За то већ постоји основа. Америчка студија из 2021. није препоручила борбу за искључиву контролу, већ институционализовану координацију и заједничку комисију, по узору на моделе управљања прекограничним водама у којима се добит од енергетике, заштите од поплава и стабилног снабдевања дели. И Мијачић је закључио да је одрживост једина опција која „мора“ бити остварена: без интегрисаног управљања обе стране губе.

Газиводе су зато истовремено једна од најјачих полуга Србије и најбољи доказ да потпуна победа Приштине није могућа. Приштина не може трајно да управља језером као да Срби око њега не постоје. Ако своју власт доказује уклањањем Срба, њихових кућа и установа, легитимно је да Београд покаже да ни вода на којој почива косовски систем није ресурс који се подразумева. То не значи да доток треба сутра прекинути, већ да могућност његовог другачијег коришћења мора постати саставни део преговора.

То није хуманитарни програм нити позив на угрожавање становништва, већ доктрина одвраћања: упозорење да једнострано наметање власти има материјалне границе и да Београд није без одговора. Последице стварног преусмеравања биле би озбиљне за обе стране, због чега би договор и даље био најбољи исход. Али до договора се неће доћи тако што се од Србије тражи да се одрекне својих полуга, док се Куртију допушта да полицијом и багерима ствара неповратно стање.

Газиводе могу постати меница за мир тек када Приштина схвати да заједничка зависност производи и заједничка права. Понекад је управо веродостојна могућност противмере једини начин да се друга страна врати преговорима.

За БН ТВ портал:

Стефан Сурлић, ванредни професор на Факултету политичких наука Универзитета у Београду

(Фото: БН)