Може ли Република Српска на изборима добити нову политичку генерацију?

Готово сваки избори у Босни и Херцеговини унапред се проглашавају историјским. Та реч је толико често коришћена да је изгубила првобитно значење. Ипак, општи избори заказани за 4. октобар 2026. неће одлучивати само о новом сазиву институција БиХ и Републике Српске. Показаће постоји ли простор за нову генерацију политичара, не само млађих по годинама већ другачијих по односу према власти, грађанима и принципу одговорности. 

Пише: професор Стефан Сурлић

Зато важније питање од тога ко ће освојити коју функцију гласи: какав политичар је данас потребан Републици Српској?

Макс Вебер је пре више од једног века направио познату разлику између оних који живе „за политику“ и оних који живе „од политике“. Међутим, у савременом добу та два типа нису потпуно одвојена. Демократији су потребни професионални и плаћени политичари. Проблем није у томе што неко прима плату за јавну функцију, већ у томе шта му та функција представља.

Онај ко живи за политику у њој види позив, идеју и одговорност према заједници. Онај ко живи искључиво од политике у функцији види извор прихода, привилегија и личне сигурности. За првог је власт средство за остваривање одређене политике. За другог је власт сама себи циљ.

Вебер је сматрао да су добром политичару потребне страст, одговорност и способност одмереног расуђивања. Страст без одговорности производи фанатика, одговорност без страсти безличног бирократу, а политичар без мере лако почиње да верује да су његови интереси једнаки интересима државе и народа.

Управо је брисање границе између државе, партије и лидера један од основних проблема балканске политике. У Босни и Херцеговини томе се придружује национално питање које је најизраженији инструмент манипулације. Положај Републике Српске и честа оспоравања дејтонских надлежности јесу стварне политичке теме.

Али одбрана националног виталног интереса не може бити оправдање за одсуство одговорности у економији, здравству, образовању и управљању јавним ресурсима.

Нова генерација политичара зато не треба да занемари национално питање, већ да покаже да се Република Српска не штити само тешким речима и кризама. Штити се снажним институцијама, правном сигурношћу, економским развојем и останком становништва. Патриотизам који не може да заустави одлазак људи временом остаје без заједнице коју би требало да брани.

Црна Гора је показала да генерацијска промена на Балкану у неком облику јесте могућа. Јаков Милатовић и Милојко Спајић појавили су се као политичари другачијег професионалног и животног искуства од генерације која је обликовала политику деведесетих. Њихов успон није био заснован само на младости.

Понудили су препознатљив економски програм, једноставан политички језик и обећање да се политика може вратити свакодневном животу грађана.

Без обзира на то како оцењујемо њихову идеологију и конкретне потезе, њихов најважнији допринос био је психолошки: показали су да вишедеценијски лидери нису незаменљиви. Милатовић је победио Мила Ђукановића, Покрет Европа сад постао је најјача парламентарна странка, а Спајић премијер. 

Црна Гора, међутим, представља и упозорење. Брзи сукоб Спајића и Милатовића, персонализација нових партија и нестабилност коалиција показују да младост није гаранција институционалне зрелости. Нова лица могу веома брзо усвојити старе политичке навике. Генерацијска смена без изградње институција лако се завршава само променом људи на врху.

У Републици Српској ниједан политичар тренутно не симболизује могућност генерацијске промене снажније од Драшка Станивуковића. Његов највећи политички капитал, међутим, није младост, па чак ни вештина коришћења друштвених мрежа. Његова најважнија предност јесте способност да у непосредном контакту са људима делује природно.

Код њега се ретко стиче утисак да су сусрети са грађанима обавеза коју трпи због камера. Чини се да ужива у разговору, физичкој близини и размени емоција. Посебно су упечатљиви призори старијих жена које му прилазе, грле га и обраћају му се као некоме из сопствене породице.

Тај ефекат “бака које га грле“ није безначајан детаљ политичког маркетинга.

Он говори о емоционалној репрезентацији. Грађани не траже само некога ко ће заступати њихове интересе; желе политичара који их види, слуша и не показује надменост према њиховом начину живота.

У тим загрљајима Станивуковић престаје да буде удаљени припадник политичке елите и постаје „нечији унук“, младић из комшилука или члан породице којем се може прићи. То је велика предност у друштву у којем грађани политичаре углавном доживљавају као недоступне људе окружене обезбеђењем, службеним аутомобилима и страначком хијерархијом.

Наклоност показује да Станивуковић није остао ограничен на млађе, урбане бираче и кориснике друштвених мрежа. Његова убедљива реизборна победа у Бањалуци 2024. не би била могућа да је иза њега стајала само млађа генерација. 

И можда једини политичар који може да парира Додику у непосредном понашању  када је у питању контакт са грађанима. Разлика између Додика и Станивуковића није у томе што је један непосредан, а други није.

Додик је такође изузетно вешт у директном контакту са људима, користи народни језик, грли присталице и оставља утисак политичара који добро разуме расположење своје бирачке базе. Разлика је пре у врсти односа који се том непосредношћу гради. 

Додикова блискост углавном је вертикална и патерналистичка: он наступа као снажан заштитник који силази међу народ, док загрљај потврђује повезаност вође и заједнице, али не укида хијерархију између њих. Станивуковићева комуникација за сада делује хоризонталније и генерацијски другачије. Он се не представља као политички отац нације, већ као комшија или један од грађана.

Његова предност, дакле, није већа количина непосредности, већ могућност да политичку блискост ослободи дела ауторитарног и заштитничког садржаја. То, ипак, још није доказ да је његов модел политике суштински другачији. Ако грађани и код њега остану само публика окупљена око харизматичног појединца, разлика ће бити стилска, а не системска. 

Станивуковић зато не би требало да прихвати терен који му противници намећу када га процењују првенствено према формалном образовању. Политичар не мора нужно бити високо образован да би био способан и одговоран представник грађана.

Демократија није такмичење за универзитетско звање. Бирачи не бирају професора који ће одржати најбоље предавање, већ особу која уме да разуме њихове потребе, изабере стручне сараднике, донесе одлуку и одговара за њене последице.

Проблем настаје када Станивуковић, вероватно под притиском таквих критика, покушава да доказује ширу ерудицију и да се представи као интелектуалац класичног типа. Тада напушта свој најприроднији терен и може оставити утисак да покушава да буде нешто што грађани од њега заправо не траже.

То му није потребно. Не мора да доказује да је прочитао више књига од својих критичара. Треба да покаже да уме да пронађе најбоље стручњаке, постави им права питања, разуме њихове предлоге и донесе одговорну одлуку.

Најбољи политичар није нужно најобразованији човек у просторији, већ онај који се не плаши да у ту просторију доведе људе образованије и стручније од себе.

Ту се налази главни тест Станивуковићевог политичког сазревања. Његова слабост није недостатак класичне академске биографије, већ опасност да лична харизма, симболички потези и стална медијска присутност постану замена за програм, тим и мерљиве резултате. Република Српска не може се водити као један велики профил на друштвеним мрежама.

Код Станивуковића је тешко не приметити велику страст и готово потпуну посвећеност политици. Он оставља утисак човека који политику не доживљава као радно место, већ као животни позив којем је окренут двадесет четири часа дневно, седам дана у недељи. Стално присуство међу грађанима, на терену, у медијима и унутар страначке организације приближава га Веберовом идеалу политичара који живи за политику.

Таква енергија представља његову велику предност, нарочито у односу на политичаре који функције обављају рутински и без унутрашњег уверења. Ипак, управо зато његова страст мора бити праћена одговорношћу и самоконтролом.

Граница између снажне посвећености и неконтролисане амбиције веома је танка: политички позив може лако прерасти у поистовећивање личне судбине са судбином заједнице.

Прави тест његове зрелости биће способност да личну амбицију подреди институцијама, тиму и ширем политичком циљу, као и да прихвати компромис или повлачење онда када то захтева јавни интерес.

Важан сигнал политичке зрелости представља његова одлука да одустане од кандидатуре за председника Републике Српске и подржи заједничке опозиционе кандидате, уз могућност да у случају победе преузме вођење Владе. То се може тумачити као политичка рачуница, али и као способност да се лична амбиција подреди ширем договору. 

За БН ТВ портал:  тефан Сурлић, ванредни професор на Факултету политичких наука Универзитета у Београду