Ухођење је од сада кривично дјело у Федерацији БиХ

Недавне измјене Кривичног закона Федерације Босне и Херцеговине (ФБиХ) донијеле су једну од најважнијих новина у заштити жртава насиља – ухођење је по први пут препознато и дефинисано као посебно кривично дјело.

Особа која поновљено прати или уходи другу особу, директно, преко посредника или путем технологије с њом успоставља нежељени контакт и тиме изазива страх за њену сигурност, казниће се затвором до једне године, а уколико је дјело учињено из мржње или према дјетету, трудници, рањивој особи или члану породице, казниће се са до три године затвора.

Значајно је да у случају ухођења, сам закон одмах подиже максималну казну са једне на три године уколико је испуњен било који од горе наведених услова.

Ово представља огроман правни искорак и усклађивање с Истанбулском конвенцијом, али и отвара дубока друштвена питања о стварним посљедицама ове врсте злостављања које понекад завршавају трагично.

Правовремено реаговање

Прије увођења овог члана закона, постојао је велики правни вакуум. Ако вам је неко свакодневно слао десетине нежељених порука или стајао испред зграде не говорећи ништа, полиција и тужилаштво су често имали везане руке.

Жртвама се уобичајено говорило: „Не можемо реаговати јер нема директне пријетње нити физичког напада.“

Међутим, сада се санкционише сам образац опсесивног понашања, чиме се жртвама пружа механизам заштите прије него што ситуација ескалира. А историја црне хронике нас учи да ухођење готово увијек ескалира.

Ухођење оставља невидљиве, али разорне ожиљке. Психолози и стручњаци за безбједност све чешће постављају тезу која тјера на размишљање – да ли је опсесивни злостављач гори од убице?

Док убица жртви одузима живот у једном тренутку, злостављач који уходи жртву убија из дана у дан, систематски јој уништавајући психу, одузимајући јој слободу, мир и право на нормалан живот.

Из свједочанстава жртава овог типа злостављања сасвим је јасно да живе у свакодневном страху – трзају се на сваки звук телефона, окрећу се на улици и изолују од друштва. Посљедице овог терора су катастрофалне.

Бројни су случајеви, како у свијету тако и у регији, гдје су особе немоћне да се носе са страшним порукама, пријетњама и осјећајем да немају излаза извршиле самоубиство.

Ухођење није само безазлено „досадно понашање“, оно је увод у нешто много мрачније – или у физичко насиље и фемицид, или у психичко сламање жртве до те мјере да сама себи одузме живот.

Шта закон сада препознаје као ухођење?

Закон сада обухвата широк спектар понашања у којима особа поновљено и без пристанка покушава успоставити контакт са жртвом.

У то спада физичко праћење попут појављивања испред куће, радног мјеста или на мјестима која жртва често посјећује.

Битна ставка је да закон сада препознаје и дигитално ухођење, познато као цyберсталкинг, у шта спада опсесивно слање порука, е-маилова, позива или остављање коментара на друштвеним мрежама, чак и са лажних профила.

Препознат је и покушај индиректног контакта, односно покушаји доласка до жртве преко чланова породице, пријатеља или колега.

Да би се понашање окарактерисало као кривично дјело, оно мора изазвати осјећај страха за властиту безбједност или тјескобу која битно мијења начин живота (нпр. жртва је морала промијенити број, угасити мреже, промијенити руту до посла или се плаши да сама изађе из стана).

Такође је битно нагласити да није пресудно да је изречена директна пријетња смрћу. Многе жртве губе наду када их злостављач блокира, а затим настави терор креирањем стотина лажних профила.

Ипак, рјешење постоји. Злостављачи мисле да их лажни профил штити, али свака порука оставља дигитални траг. Полицијски одјељења за високотехнолошки криминал путем међународне правне помоћи могу од компанија (Мета, Гоогле, X) затражити ИП адресу и локацију са које је профил направљен те на тај начин идентификовати починиоца.

Тужилац процјењује озбиљност и опасност ситуације те хитно предлаже забрану приближавања и комуникације, а у најтежим случајевима и мјеру притвора.

Закон је коначно на страни жртава. Ћутање и трпљење више не морају бити једина опција, а сваки облик ухођења треба пријавити прије него што остави непоправљиве посљедице на ментално здравље или физичку безбједност.

(КЛиx) Фото: БН