Хронологија пропасти енергетског гиганта - смјењивали се директори, РиТЕ Угљевик све дубље тонула

Некадашњи енергетски ослонац Републике Српске остао је без довољно угља за производњу електричне енергије, док се за његов спас траже стотине милиона марака.

Прича о колапсу Рудника и Термоелектране (РиТЕ) Угљевик није почела преко ноћи, већ прије више од деценије, додјелом концесије за локалитет “Угљевик Исток 2”, сталним продужавањем рокова за пројекат “Угљевик 3” и одлуком да Српска на крају откупи компанију повезану с руским бизнисменом Рашидом Сердаровим.

Ко је доносио кључне одлуке, ко је надзирао њихово спровођење и зашто су се проблеми гомилали до тачке пуцања?

Подсјећамо, РиТЕ Угљевик је 13. октобра 2026. године званично обуставио производњу електричне енергије.

Као непосредни разлог наведени су неријешени имовинско-правни односи на експлоатационом пољу “Угљевик Исток 2”, због којих машине не могу да копају угаљ.

Тако је гигант, чији је основни задатак да копа угаљ и прави струју, дошао у апсурдну ситуацију – да нема сировине за рад.

Милиони за “Цомсар”, а депоније празне

Недостатак угља само је посљедња карика у дугом ланцу проблема. Годинама су се гомилали спорови, финансијске обавезе и неизвјесност.

Истовремено, Република Српска је ушла у процес преузимања компаније “Цомсар Енергy РС”.

Преузимање ове фирме договорено је за око 240 милиона КМ, а прва транша од 58,6 милиона КМ исплаћена је у априлу 2025. године.

Годину дана касније, у априлу 2026. године, саопштено је да је Сердаров и званично изашао из власничке структуре.

Данас, умјесто стабилизације, из Угљевика стиже нов шок: тражи се још 275 милиона КМ како би се пословање стабилизовало до 2029. године.

Због тога се питање одговорности не може свести само на тренутну управу, већ захтијева анализу свих одлука Владе, ресорног министарства и руководства предузећа.

Три милиона тона угља на чекању

Према тврдњама руководства, постојећи коп “Исток 1” је на издисају, док се на пољу “Исток 2” налазе значајне резерве – процјењује се на око три милиона тона угља, што је довољно за годину и по несметаног рада термоелектране.

Међутим, тај угаљ је заробљен због несређених имовинско-правних односа и неспроведене експропријације.

Директор Жарко Новаковић потврдио је да су поступци експропријације покренути тек након преноса концесије крајем јануара 2026. године, али да је ријеч о спору на више од 200 парцела са великим бројем сувласника.

Ово објашњење јасно говори о тренутном застоју, али отвара кључно питање: зашто се чекало да производња стане да би се рјешавали имовински односи?

Ако је “Исток 2” био виралан за опстанак гиганта, експропријација је морала бити завршена годинама раније.

Пројекат на папиру и неостварена обећанја

Све је почело још 2013. године када је компанији “Цомсар Енергy”, у власништву Рашида Сердарова, додијељена концесија за изградњу “Угљевика 3” и експлоатацију угља на лежишту “Угљевик Исток 2”.

Пројекат је најављиван као спектакуларна инвестиција, али нова електрана никада није изграђена.

Годинама се извјештавало о овом послу, анексима уговора, продужењима рокова и на крају, скупом откупу компаније.

Док су се рокови помјерали, постојећа термоелектрана остала је без приступа кључним залихама сировине.

Додјела концесије није била приватна ствар.

У њој су учествовали Влада Републике Српске, Министарство енергетике и надлежне комисије.

Због тога је од јавног интереса да се коначно објаве: Основни концесиони уговор и сви његови анекси, процјене користи и ризика за јавни сектор, те заштитни механизми које је Српска имала (или није имала) у случају да инвеститор не испуни обећано.

Вртлог директора и деценија једног министра

Управљање РиТЕ Угљевик годинама је било дио страначких комбинаторика, док су стратешки проблеми гурани под тепих.

На почетку сарадње са Рашидом Сердаровим, 2013. године, директор РиТЕ Угљевик био је Анто Гајић из СНСД. Наслиједио га је Жико Крунић, такође кадар те странке.

Од 2016. до 2018. године предузећем је руководио Ђорђе Поповић, тадашњи кадар ДНС, који је касније прешао у НПС.

Након њега директор је постао Чедомир Стојановић, кадар ДНС који је касније приступио ДЕМОС, а у јануару ове године напустио и ту странку.

Поповић је потом поново именован на директорску функцију, а након њега и Стојановић, који је на тој позицији остао до 2022. године.

Од 2022. до 2025. године директор је био Дико Цвијетиновић из НПС-а, а у новембру 2025. за вршиоца дужности директора именован је Жарко Новаковић, кадар СНСД.

Кроз управу РиТЕ Угљевик, дакле, прошло је више директора из различитих политичких странака, док су питања концесије, финансијских обавеза и обезбјеђивања угља остала отворена.

Сама чињеница да је неко био директор не значи да је одговоран за све проблеме предузећа.

Међутим, за сваког од њих потребно је утврдити које је проблеме затекао, какве је одлуке доносио, да ли је упозоравао на ризике и шта је предузео да се они отклоне.

Док су се директори из различитих странака смјењивали, једна константа остала је непромијењена – ресорно министарство.

На челу ресорног министарства у вријеме додјеле концесије 2013. године био је Жељко Ковачевић из СНСД.

Наслиједио га је Петар Ђокић из Социјалистичке партије, који је на челу ресора од 2014. године и који и данас обавља функцију министра енергетике и рударства Републике Српске.

То значи да се највећи дио приче о промјенама концесионих услова, неизграђеном пројекту “Угљевик 3” и каснијем откупу „Цомсара“ одвијао током Ђокићевог мандата.

То само по себи не доказује да је министар лично проузроковао данашњу кризу, али отвара питање шта су министарство и друге надлежне институције предузимали да заштите постојећу производњу.

Када су први пут упозорени на проблем с “Истоком 2“? Зашто експропријација није завршена раније? Ко је процијенио финансијске и правне ризике откупа компаније?
Шта је Српска заправо купила за 240 милиона КМ?

Када је постало јасно да од инвестиције нема ништа, Српска је одлучила да откупи “Цомсар Енергy РС”.

У априлу 2025. исплаћено је 58,6 милиона КМ, да би у априлу 2026. већински удио преузео “Гас-Рес”, а концесија била пренесена на РиТЕ Угљевик.

Међутим, преузимање папира није донијело угаљ на депонију. Производња је обустављена у октобру 2026. јер земља под којом се угаљ налази није експроприсана.

Логично се намеће питање шта је тачно Српска платила 240 милиона КМ ако након те исплате РиТЕ нема гдје да копа?

Јавност има право да зна да ли су прије исплате стотина милиона марака урађене детаљне правне и финансијске процјене, те зашто на вријеме нису прибављене све дозволе.
Радници упозоравали, реакција изостала.

Слом који гледамо данас није се десио неочекивано. Током 2024. године рудари су излазили на улице, протестовали и јасно упозоравали на проблем са “Цомсаром” и угрожену будућност рудника.

Упркос упозорењима радника и каснијем преузимању концесије, дочекан је октобар 2026. са празним депонијама. Одговорност за овај пропуст лежи на више адреса.

Управа РиТЕ одговорна је за планирање производње, експлоатацију, потребе за експропријацијом и благовремено упозоравање на ризике.

Електропривреда Републике Српске, као матично предузеће, има улогу у надзору пословања, финансирању и планирању производње.

Ресорно министарство и Влада одговорни су за одлуке у оквиру својих надлежности, укључујући енергетску политику, концесије и преузимање “Цомсара“.

Траже још 275 милиона КМ

Да су размјере кризе алармантне, потврдио је и допис који је управа РиТЕ Угљевик недавно послала ЕРС и Министарству.

Управа је отворено признала да уопште неће моћи да производи струју током два мјесеца 2026. и првих шест мјесеци 2027. године.

За спас и стабилизацију пословања до 2029. године затражили су инфузију од чак 275 милиона КМ.

Планом је предвиђено 100 милиона КМ у 2026, 125 милиона у 2027. и 50 милиона КМ у 2028. години.

Овај новац тражи се за текуће одржавање, измиривање дугова, експропријацију, ремонт и нову опрему.

Руководство обећава да би предузеће од 2030. године могло правити 150 милиона КМ годишњег прихода.
Међутим, приход није исто што и чиста добит, па се поставља питање колико ће од тога појести трошкови производње и нагомилани дугови.

Терет словеначких дугова

Додатни утег око врата РиТЕ Угљевик су дуговања према словеначком “Електрогосподарству” на основу предратних улагања и неиспоручене струје.

У априлу 2026. године постигнут је договор о исплати преосталих 37,4 милиона евра плус камате, док укупна вриједност свих споразума и пресуда у овом предмету прелази 230 милиона евра.

Када се на нагомилане историјске дугове додају текуће финансијске дубиозе и прекид производње, јасна је размјера катастрофе у којој се предузеће налази.

Влада тражи кривце, али ко је гледао кроз прсте?

Након што је производња стала, из Владе Српске је саопштено да ће “утврдити одговорност” зашто на депонији нема угља. Траже се објашњења од директора РиТЕ, директора ЕРС и ресорног министра.

Међутим, истрага не смије остати на површини. Да би се дошло до праве истине, неопходно је објавити све концесионе уговоре са “Цомсаром” од 2013. до данас, као и комплетну документацију о откупу компаније и процјени њене вриједности.

Такође, потребно је објавити записнике и упозорења која су стизала из рудника годинама уназад, те налазе инспекцијских органа и ревизорске извјештаје.

Барел без дна

РиТЕ Угљевик није било какво предузеће, оно је стуб енергетске стабилности и привредног живота читаве регије.

Данас, 13 година након уласка Рашида Сердарова у енергетски сектор Српске, рачуница је поражавајућа: нова електрана није изграђена, десетине милиона КМ су исплаћене за откуп, стара електрана је стала без угља, а за њен спас се тражи додатних 275 милиона КМ.

Угљевик се не може спасити само пуким убацивањем свјежег новца.

Без завршене експропријације, јасног плана рада и полагања рачуна за све промашене одлуке, постоји оправдана бојазан да ће стотине милиона марака грађана Српске поново завршити у рупи без дна.

(Српскаинфо) Фото: БН