Баук кружи Европом – баук протеста 

Власт грађанима најпотпуније одузима утицај када их увери да више нема о чему да се одлучује. Буџетски резови тада постају економска нужност, а ограничавање слобода безбедносна потреба. Од друштва се очекује да разуме околности и прилагоди им се.

Избори остају, али се сужава простор за одлуке које би заиста могле променити правац. У том раскораку видим заједнички проблем ових европских протеста: грађани одбијају да живе пред политичким свршеним чином.

Француски ученици који траже наставнике и белгијски студенти који се противе штедњи бране услове образовања. Италијански УСБ, повезујући предстојећи генерални штрајк са захтевима за већим платама и противљењем наоружавању, оспорава расподелу јавног новца.

Различити захтеви отварају исто политичко питање: ко одлучује које су потребе друштва неодложне, а које могу да чекају? Реченица да новца нема остаје непотпуна док не сазнамо за шта га нема, за шта га има и ко је одредио ту разлику.

Државе, наравно, имају стварна финансијска ограничења. Међутим, постојање ограничења не укида политичку природу избора унутар њих. Када се одређена расподела терета представи као једина могућа, грађанима се одузима право да оспоравају њену правичност.

Посебно је разорна асиметрија одговорности која из тога настаје: грађани се процењују према резултатима, а власт према тежини околности. Од младог човека очекује се да се образује, ради и осамостали; власт за неиспуњена обећања нуди објашњење да живи у тешком времену.

Зато је видљивост младих важнија од саме њихове бројности. Диплома је дуго носила обећање да ће труд отворити пут ка самосталном животу. Када образовање поскупи, стан постане недостижан, а запослење несигурно, слаби уверење да поштовање друштвених правила води достојанственом положају. Терет је посебно велики за оне који немају породичну имовину да надокнади оно што зарада не омогућава.

Генерацијски сукоб тако пресеца класна разлика: неки будућност наслеђују, док је други одлажу упркос томе што су учинили све што се од њих тражило.

Протест мења и начин на који људи разумеју сопствену несигурност. Проблем који је у самоћи изгледао као доказ личне неспособности постаје заједничко искуство. Ту настаје политички значајан преокрет: људи престају да објашњавају свој положај искључиво сопственим грешкама и почињу да испитују правила.

Улица омогућава да се приватна тешкоћа јавно препозна као питање одговорности. То само по себи не доказује да су сви захтеви оправдани, али мења однос снага у расправи о томе шта друштво својим члановима дугује.

Жак Рансијер инсистира да се политика не може свести на вршење власти. Та разлика помаже да разумемо шта се догађа када ученик одбије да буде само корисник образовне услуге, а запослени само трошак у буџету.

Они траже положај саговорника у одређивању заједничких приоритета. Криза представљања продубљује се када их власт признаје као погођене последицама одлуке, али им оспорава способност да о самој одлуци равноправно расправљају. Грађанин тада има право да се жали, уз врло малу могућност да нешто промени.

Последњи протести у Турској отварају још дубљи слој тог проблема. На скуповима 24. октобра у Истанбулу и Анкари тражена је слобода медија и ослобађање затворених новинара, уз противљење цензури и преузимању медијских кућа. Овде се брани могућност да искуство грађана уопште постане јавна чињеница.

Без независног извештавања, незадовољство теже излази из изолације, одговорност се теже утврђује, а власт лакше одређује које су тврдње допуштене. Контрола информација зато претходи контроли политичког избора: пре него што бирач одлучи, неко је већ покушао да одреди шта он може да зна.

Због тога се турски случај не може изједначити са спором о јавној потрошњи у Белгији или Француској. Различити су ризици протеста и степен институционалне заштите критике.

У Албанији се незадовољство образовањем, недостатком послова и корупцијом за коју демонстранти оптужују власт претворило у захтев за Рамином оставком. За тај случај посебно је важно разликовати европску перспективу државе од демократске одговорности њене владе. Обећање будуће интеграције не може власти унапред обезбедити сагласност за начин на који управља у садашњости.

Алберт Хиршман разликовао је напуштање организације од подизања гласа ради њене промене. Та разлика осветљава и политичку вредност протеста. Исељавање може појединцу отворити могућности, а власт истовремено растеретити дела незадовољства.

Онај ко остаје и протестује захтева да се заједница мења заједно с његовим положајем у њој. Отпор зато може садржати снажну приврженост друштву. Власт која сваку упорну критику представља као непријатељство према држави покушава да присвоји управо ту приврженост и услови је послушношћу.

Студентски покрет у Србији отишао је даље у решавању питања ко ће представљати такве захтеве. Тражењем ванредних избора и подршком сопственој листи повезао је протест са борбом за институционални мандат. Убедљива изборна победа показала је домет тог опредељења. Посебност српског случаја видим у одлуци да се незадовољство изложи провери бирача и преточи у одговорност за управљање.

И други европски протести имају позитивне захтеве али битна разлика је у томе што је у овом случају покрет изградио и сопствени пут до њиховог политичког спровођења.

Победа, међутим, мења положај покрета. Захтеви које је постављао другима постају мерило његових представника. Њихов демократски испит биће и способност да сачувају простор за противнике, независне медије и грађане који ће сутра протестовати против њих. Морални ауторитет стечен отпором не сме постати оправдање за избегавање критике.

Позивање на народ постаје опасно чим се из њега искључе људи који се са новом већином не слажу. Тако би се обновила управо немоћ против које је покрет настао.

Европске улице и масовни протести у многим земљама зато отварају питање колико политичког избора остаје унутар поретка који своје одлуке све чешће представља као неизбежне. Демократски одговор захтева да се грађанима врати утицај на одређивање могућег, уз одговорност за цену сваког предлога.

Носиоци власти имају право да одлучују и да од јавности траже стрпљење. Немају право да сопствени избор прогласе судбином. Када то учине, улица постаје место на којем друштво поново захтева право да одлучује о себи.

За портал БН ТВ:

Стефан Сурлић, ванредни професор на Факултету политичких наука Универзитета у Београду