НАТО шаље директне поруке о чланству БиХ у свом савезу

Изјава командант НАТО штаба Сарајево, бригадног генерала Џејмс Фаулер, да пут напретка Босне и Херцеговине види кроз НАТО и Европску унију треба схватити озбиљно.

Није први пут да се овако говори, али проток времена нам показује да сарадња расте из године у годину. Новија регионална искуства са НАТО-ом нам говоре да неће грађани о томе одлучивати него политичари.

Иако је деловало дуго да је немогуће да се деси, улазак БиХ у НАТО постаје реалан сценарио. Постоји неколико препрека да се овај план реализује и очигледно је да се размишља о њиховом уклањању. Иако апсолутна већина грађана у Српској то не жели, довољно је погледати да су грађани Северне Македоније нису изгласали са потребним бројем бирача и опет су у НАТО, а грађани Црне Горе нису могли ни да се изјасне. Сила бога не моли.

Сарадња Босне и Херцеговине са НАТО-ом је највишем могућем нивоу а да земља није чланица. Без обзира ко био на власти, одлуке су доношене у континуитету. НАТО је присутан у Сарајеву са својим штабом. Пре годину дана БиХ и НАТО су усвојиле свој први ИТПП (Индивидуално прилагођен програм партнерства) којим се, између осталог, дефинише и заједничке циљеве од обостраног интереса.

Можемо овај документ тумачити детаљно, али Фаулер је истакао да је он оквир који води ка чланству. У сарадњи са НАТО, БиХ има и Програм реформи, који НАТО подржава реформе у БиХ у складу са својим циљевима. НАТО Штаб у Сарајеву, поред низа других делатности, служи и као логистичка подршка Мисије ЕУФОР Алтхеа, којој је мандат продужен на још годину дана на седници Савета безобедности УН пре неколико дана.

НАТО јасно спроводи своју агенду у БиХ, домаћи политичари је суштински прихватају иако повремено јавно критикују. Фаулер је говорио и „интересу грађана“ и о финансијским предностима које доноси интеграција. О аргументима за и против може се дискутовати детаљно, али НАТО има своју предисторију у БиХ. У рату је јасно заузео страну и деловао.

Ово питање је кључна вододелница зашто се грађани Републике Српске противе. Но, са НАТО-ом, као и сваком силом, аргументи никада нису кључни. Ко ће одлучивати о уласку БиХ у НАТО? Много је упоредних искустава. Постоје земље у Европи које су чланице ЕУ а нису чланице НАТО (Аустрија, Ирска, Кипар, Малта).

Постоје и земља која је чланица НАТО а није чланице ЕУ (Норвешка). Ипак, да се закључити да не постоји посткомунистичка земља која је ушла у ЕУ, а да није првобитно ушла у НАТО. Јасно се види да немамо упоредиве примере да немају чланство. Охрабрујућа информација је дошла из преговора о крају рата у Украјини када се говорило да Украјина може у ЕУ, а да не уђе у НАТО.

Постоје и друге посткомунистичке земље које су кренуле путем ЕУ интреграција, а да нису у НАТО (Србија, Молдавија, Грузија). Ово су чињенице, о њима судите сами. Можда БИХ буде прва посткомунистичка држава која је ушла у ЕУ, без чланства у НАТО. Пракса овом сценарију не иде у прилог.

Два парадигматска примера која говоре како „сила Бога не моли“ су Црна Гора и Северна Македонија. У Црној Гори је скупштина одлучила да држава постаје чланица НАТО (2017), иако се опозиција залагала за референдум. Грађане нико није питао. У Северној Македонији одржан је „саветодавни“ референдум где је у референдумско питање угуран споразум са Грчком о промени имена, о приступању ЕУ, о чланству у НАТО.

Иако је већина бирача било за, бојкот грађана био је велики – изашло је само 37% грађана на гласања, а неопходно је 50% како би референдум успео. Грађани су послали јасну поруку, али то владајућа политичка елита није чула. Донела је одлуку о чланству у НАТО.  У БиХ је процес доношења одлука сложенији, па неће бити једноставно као у ЦГ и С.Македонији. Оно у шта сам сигуран, грађане неће нико питати ништа. 

Међународне околности говоре у прилог чињеници да се овај пут може успорити. Критика актуелне администрације на рачун НАТО, покретање питања Гренланда које је утихнуло, оштар став Трампа према ангажовању у НАТО-у, могу бити део препрека за ширење савеза. Ипак, ово не делује као дуготрајан сценарио. Трамп је на пола другог мандата, а питање је која ће бити следећа администрација у САД.

Сила Бога не моли, али Бог силу не воли. Грађани су носиоци суверенитета, они једини треба да одлучују јер се овде ради о трајним питањима. Јасно је да се овим питањем манипулише и за и против, а да се ствари на терену спроводе редовно. Ако попусте међународне околности, тешко ће издржати и домаћи политичари који су против, а грађани ће остати једини који могу да предузму нешто. Ако грађани остану успавани, пробудиће се у НАТО.

Пише: Проф. др Деспот Ковачевић