Дмитровић: Зашто у Српској није могућа промјена власти!?
Познати публициста Ратко Дмитровић огласио се на друштвеним мрежама објавом у којој износи аргументе како то да режими падају а у Српској се ништа не мијења 20 година. Преносимо његову објаву са "икс" налога:
Република Српска 20.11.2026 | 13:00
- Видим, почеле су расправе на тему, зашто се у Републици Српској ништа не мења већ 20 година. Кажу, у Србији срушен Вучић и његов режим, али Миле Додик и његови држе се ко клисурине. Како? Шта то Милета/Милу чини необоривим? Брига о народу и Републици Српској? "Кај год", рекли би у Загребу.
Од племенских заједница до данас, однос владалаца према онима над којима се врши власт, у суштини је исти. Модификује га само технолошки развој, степен индустријског напретка.
Власт интересује да народу буде боље само у мери која ће ту власт учврстити. Као супротност-јединствена, тешко поновљива- постојао је онај Уругвајац, Хосе Алберто Мухика. Али само као феномен и тако га политичка историја дефинише.
Буде мухикизма код многих, али само у почетку. Кад позиција властодршца почне да лучи разне благодети, сласти, уживања, недодирљивост.. они први заности и хуманизам топе се у лонцу из којег кипи само неконтролисана жеља за још већом влашћу, по могућности оперативно и временски неограниченој.
Ко год дође на власт и прича како је ту због народа, не верујте му, лаже.
Он је ту, пре свега, себе ради. Народ му дође као средство. Али, рекох, ништа ново, свака власт је таква и биће таква.
Шта може да је коригује, држи по неком врстом контроле?
У демократији, парламентаризму..опозиција. Ништа друго.
У случају Вучића и његове владавине, опозиција је била никаква; безидејна, неорганизована, подељена сујетама, поткупљива...Таква није могла да га угрози. Онда се догодило нешто, у историји политике познато као "господин случај", што изнедри нови облик, нову идеју, вредност, и све се промени. У Србији то су били Надстрешница у Новом Саду и Студентски покрет.
Вратимо се Додику.
Не дај Боже да се у Српској деси нека велика несрећа која би, аналогијом случаја у Србији, извела на улице народ, конкретније, студенте. Не кажем ово због бунта, већ због несреће.
А бунта, народне буне у Републици Српској неће бити у догледно време. Због Додика? Не због Додика, већ због опозиције.
Ако смрт Давида Драгичевића, 2018. године, није довела до смене режима у Српској..шта се уопште могло очекивати у годинама након тога, па све до данас.
Оно што се две деценије у Српској окупља под појмом опозиција, не вреди једног бурека.
Има она Шекспирова; Нисмо ми оно што мислимо да јесмо, већ смо оно што други о нама мисле. Ко год се у Српској укључи у политику тај већ сутрадан игнорише огледало и верује да има плаве очи, да је згодан, висок, шармантан, паметан (посебно то) неодољив...Разуме се, ово није локална већ универзална појава, посебно на Балкану.
Додикова опозиција, ова коју гледамо 20 година, није њему сметња већ његова предност. Да их је све бирао (а неке јесте) не би за њега тако погодне изабрао.
Додикова опозиција склепана је од неиживљених, у великој мери искомплексираних, пре свега безидејних особа.
Наравно, има изузетака, поштених и часних људи, али таквима друга врста букагија не дозвољава напред.
Додикова опозиција мисли да је чин самог њиховог појављивања и постојања довољан, да су саопштења, изјаве и нова одела, тврдња да је Додик лопов, врх политичког деловања, довољност за промену.
Додикова опозиција је, уз остало, скуп неостварених хедониста, неиживљених сујета, ленштина које су уласком у политику решиле свој једини проблем.
А, идеје...? Све горе наведено, кад ставиш на хрпу, добијеш тек гнездо у којем се 20 година ништа излегло није. Нити ће.
А, студенти на улицама Републике Српске?
Заборавите. И да их буде, ништа од тога.
Плагијати су увек и само плагијати.
Видим, почеле су расправе на тему, зашто се у Републици Српској ништа не мења већ 20 година. Кажу, у Србији срушен Вучић и његов режим, али Миле Додик и његови држе се ко клисурине. Како? Шта то Милета/Милу чини необоривим? Брига о народу и Републици Српској? "Кај год", рекли би у Загребу. Од племенских заједница до данас, однос владалаца према онима над којима се врши власт, у суштини је исти. Модификује га само технолошки развој, степен индустријског напретка. Власт интересује да народу буде боље само у мери која ће ту власт учврстити. Као супротност-јединствена, тешко поновљива- постојао је онај Уругвајац, Хосе Алберто Мухика. Али само као феномен и тако га политичка историја дефинише. Буде мухикизма код многих, али само у почетку. Кад позиција властодршца почне да лучи разне благодети, сласти, уживања, недодирљивост.. они први заности и хуманизам топе се у лонцу из којег кипи само неконтролисана жеља за још већом влашћу, по могућности оперативно и временски неограниченој. Ко год дође на власт и прича како је ту због народа, не верујте му, лаже. Он је ту, пре свега, себе ради. Народ му дође као средство. Али, рекох, ништа ново, свака власт је таква и биће таква. Шта може да је коригује, држи по неком врстом контроле? У демократији, парламентаризму..опозиција. Ништа друго. У случају Вучића и његове владавине, опозиција је била никаква; безидејна, неорганизована, подељена сујетама, поткупљива...Таква није могла да га угрози. Онда се догодило нешто, у историји политике познато као "господин случај", што изнедри нови облик, нову идеју, вредност, и све се промени. У Србији то су били Надстрешница у Новом Саду и Студентски покрет. Вратимо се Додику. Не дај Боже да се у Српској деси нека велика несрећа која би, аналогијом случаја у Србији, извела на улице народ, конкретније, студенте. Не кажем ово због бунта, већ због несреће. А бунта, народне буне у Републици Српској неће бити у догледно време. Због Додика? Не због Додика, већ због опозиције. Ако смрт Давида Драгичевића, 2018. године, није довела до смене режима у Српској..шта се уопште могло очекивати у годинама након тога, па све до данас. Оно што се две деценије у Српској окупља под појмом опозиција, не вреди једног бурека. Има она Шекспирова; Нисмо ми оно што мислимо да јесмо, већ смо оно што други о нама мисле. Ко год се у Српској укључи у политику тај већ сутрадан игнорише огледало и верује да има плаве очи, да је згодан, висок, шармантан, паметан (посебно то) неодољив...Разуме се, ово није локална већ универзална појава, посебно на Балкану. Додикова опозиција, ова коју гледамо 20 година, није њему сметња већ његова предност. Да их је све бирао (а неке јесте) не би за њега тако погодне изабрао. Додикова опозиција склепана је од неиживљених, у великој мери искомплексираних, пре свега безидејних особа. Наравно, има изузетака, поштених и часних људи, али таквима друга врста букагија не дозвољава напред. Додикова опозиција мисли да је чин самог њиховог појављивања и постојања довољан, да су саопштења, изјаве и нова одела, тврдња да је Додик лопов, врх политичког деловања, довољност за промену. Додикова опозиција је, уз остало, скуп неостварених хедониста, неиживљених сујета, ленштина које су уласком у политику решиле свој једини проблем. А, идеје...? Све горе наведено, кад ставиш на хрпу, добијеш тек гнездо у којем се 20 година ништа излегло није. Нити ће. А, студенти на улицама Републике Српске? Заборавите. И да их буде, ништа од тога. Плагијати су увек и само плагијати.
— Ратко Дмитровић (@РаткоДмитровиц) Новембер 20, 2026
(БН) Фото: БН

Коментари / 0
Оставите коментар