Nijedna promjena se nije desila ako ostanete kući

Mnogi bi rekli da je izborna tišina sa internetom izgubila smisao. Ipak, ovaj tekst neće doprinositi kršenju izborne tišine i neće spomenuti nijednu partiju niti kandidata. Izborna tišina je jedna dobra tradicija da se smanje tenzije pred završni čin glasanja.

Ovaj tekst bavi se većim problemom koji imamo svi zajedno – kako je novac pobedio volju građana i zašto niko više ne veruje da zaista bira na izborima? I zašto uprkos tome treba izaći na glasanje?

Tekst je inspirisan sa dva podatka koja smo videli u kampanji – da je potrošeno 11,1 milion maraka na oglašavanje partija i da 75% građana BiH misli da izbori nisu slobodni i pošteni.

Oba podatka došla su iz valjanih izvora, dobro metodološki odrađenih i od organizacija kojima je istinski cilj demokratski izbor građana u celoj BiH.

Vest da je u kampanji do 1. oktobra potrošeno 11,1 milion konvertibilnih maraka govori da su političke kampanje postale preskupe u odnosu na to što donose građanima. Koliko para je još potrošeno a da nećemo nikada saznati?

Iskustvo bi nam reklo da je ta cifra mnogo veća i da su desetine miliona potrošene na dozvoljene i nedozvoljene radnje prema biračima. Dvosmerna ulica partije-birači u kojoj teče novac na jednu stranu, a glasovi na drugu niko ne abolira od odgovornosti.

Prethodnih godina, pa i u ovoj kampanji, čuli smo i opozicione političare, koji govore građanima da uzmu novac, a glasaju po savesti. To nikako ne može biti dobar put, a svakako je protivzakonit. Građani su i svesno i nesvesno deo koruptivno-klijentelističke mreže, pa nije ni s njih skinuta sva odgovornost.

Ipak, novac je pobedio ideje. Ako se držimo da je potrošeno 11 miliona na oglašavanje, a da smo čuli malo ili ništa – ovo deluje kao promašena investicija. Vlasti na svim nivoima u BiH (centralnom, entitetskom, kantonalnom) trošile su više nego opozicione partije, ali zanimljivo dale su i manje ideja i rešenja.

Subjektivni je zaključak da kampanja nije ponudila nikava krupna rešenja, nikakve vizije, perspektive razvoja. Ipak, ne možemo sve aktere izjednačiti i svakako je bilo onih koji nude drugačiji pristup, konkretnije poteze i moguće bolje ishode.

Međutim, ovde je reč o korenu problema koji proizvodi trajnu posledicu po funkcionisanje sistema.

Svaki građanin BiH, Republike Srpske, kada pogleda reklame, politički marketing, bilborde vodi se mišlju da je sve to preskupo, da je to neko morao da plati, da je to uzaludno potrošen novac. Isti taj  građanin, ne zna koliko to košta, ali je siguran da je  to „bačen“ novac.

Ne mora da čita istraživanja i analize, da bi znao da prevelika cena marketinga služi premaloj ponudi rešenja. Stara floskula da se „porše ne reklamira, jer drugima treba reklama da bi se prodali“ nije tačna. „Porše“ troši na reklamu velika sredstva jer i dobar prozivod mora imati dobru promociju.

Ako ekonomsku logiku prebacimo na političku, onda bi i dobre ideje i rešenja trebalo da imaju promociju, kako bi pokazali da su bolje od drugih. Problem politike je što birač nema prostor i vreme da vidi šta je bolje, jer je galama pobedila mudrost.

Marketinško „bombardovanje“ izmestilo je birače od razumnog sagledavanja problema i rešenja, ka konzumaciji svega što vidi.

Kao i na mnogo mesta u svetu, u BiH je ponovo „politiku rešenja“ pobedila „politika skandala“ (Tomson).

Ova politika vodi se senzacionalizmom i pokušajima medijskog fabrikovanja skandala. Detaljne analize (Manuel Kastels, knjiga Sunovrat, 2022) pokazale su da ova politika skandala često ne menja mišljenja prema konkretnim političarima (više volimo „svog korumpiranog“ političara od onog korumpiranog preko puta njega), ali na drugim nivo razara sistem: ubeđuje ljude da je sve besmisleno, da ne treba verovati u sistem i da institucije nemaju nikakvu svrhu.

S druge strane, Ivan Krastev, s pravom tvrdi da mnogim vladajućim elitama i jeste cilj da ljudi veruju da su „svi isti“, jer ako su „svi isti“ onda potreba da se nešto menja i nema. Štaviše, vladajuće elite podstiču nezadovoljne da „glasaju nogama“ i da se sele iz zemlje, ako im postojeći sistem ne odgovara.

U slučaju Bosne i Hercegovine, reklo bi se, da su uspeli. Ljudi odlaze, niko (75%) ne veruje u slobodne i poštene izbore, samim tim i ako glasa, shvata da je to uzaludno.

Vladajući veruju da su uspeli, a ne razumeju da trijmufa nema. Niko ne veruje u sistem, niko ne poštuje institucije i svi gledaju da „hvataju krivine“ u poštovanju autoriteta, plaćanju poreza, doprinosu zajedinici.

Ovaj trijumf nužno ima efekat bumeranga i kad tad se vraća sa razornim dejstvom. Jasno je da trenutne vladajuće elite to baš i ne zanima, jer je cilj uzeti sve sad i odmah, a neko sutra je daleka budućnost.

Deluje da su sve ovo razlozi da se čovek distancira, da ne učestvuje i da se pasivizira. Ipak, sve su ovo razlozi da čovek bude aktivan, da glasa i da veruje u promenu.

Entuzijazam ne treba temeljiti na verovanju u ljude, nego na verovanju da svaki čovek u svom spisku ličnih interesa ima i one koji se tiču svih nas. Da potrebom da reši svoj problem, rešava i naš.

Postoji niz predrasuda o glasanju, ali i važnih stavova. Samo ćemo neke obrazložiti kao podsticaj da svaki građanin bez obzira za koju partiju ili kandidata je, da treba da glasa.

U zemljama u kojim većina sumnja u proces (a u BiH ih je 75%), jedini način da se sumnja smanji je da glasate.

Ako glasate, manje su šanse da bilo koja izborna manipulacija bude sprovodena. Ako ne glasate, mogućnosti za zloupotrebom su veće. Ne dajte im prostor da manipulišu.

Njihov cilj je da onaj ko je nezadovoljan bude i ućutkan. Vaš glas je zaista i vaša kritika. Bez obzira za koga i kako glasate.

Ako nemate veliki izbor i mislite da niko ne zaslužuje vaš glas, onda možete i poništiti listić. Vaših 30 minuta da potrošite na odlazak na glasanje i poništavanje listića, biće veća kritika postojećim partijama nego vaš ostanak kući.

Postoje i one priče da jedan glas ne menja ništa. Ovo je veoma često tačno, ali se dešavalo da taj jedan glas ne promeni ništa.

Ipak, ako jedan glas ne menja ništa, zašto su oni potrošili milione da dođu do svakog birača i zašto će vam (verovatno) nuditi nečasne i protivzakonite ponude novca za glas, ako vaš glas ne znači ništa. Čovek koji glasa ima i veće pravo da se ljuti. 

Nijedna promena se nije desila ako ostanete kući. Mnogi jesu prespavali promene, pa se posle na njih prikačili, ali do promena neće doći ako svi čekaju da se prikače.

Isto tako je i sa onima na vlasti, oni su spremni da ubede svoje pristalice, da je važno da čuvaju kontiunitet. Da do promene ne bi došlo, oni moraju da glasaju. Ali se promene ne mogu sprečiti ako svi glasaju.

4. oktobar je tu – ako se dvoumite da li glasati ili ne, uspeli su da vas ubede da je nebitno. Oni su pobedili.

Prof. dr Despot Kovačević, Fakultet političkih nauka Beograd