Ниједна промјена се није десила ако останете кући

Многи би рекли да је изборна тишина са интернетом изгубила смисао. Ипак, овај текст неће доприносити кршењу изборне тишине и неће споменути ниједну партију нити кандидата. Изборна тишина је једна добра традиција да се смање тензије пред завршни чин гласања.

Овај текст бави се већим проблемом који имамо сви заједно – како је новац победио вољу грађана и зашто нико више не верује да заиста бира на изборима? И зашто упркос томе треба изаћи на гласање?

Текст је инспирисан са два податка која смо видели у кампањи – да је потрошено 11,1 милион марака на оглашавање партија и да 75% грађана БиХ мисли да избори нису слободни и поштени.

Оба податка дошла су из ваљаних извора, добро методолошки одрађених и од организација којима је истински циљ демократски избор грађана у целој БиХ.

Вест да је у кампањи до 1. октобра потрошено 11,1 милион конвертибилних марака говори да су политичке кампање постале прескупе у односу на то што доносе грађанима. Колико пара је још потрошено а да нећемо никада сазнати?

Искуство би нам рекло да је та цифра много већа и да су десетине милиона потрошене на дозвољене и недозвољене радње према бирачима. Двосмерна улица партије-бирачи у којој тече новац на једну страну, а гласови на другу нико не аболира од одговорности.

Претходних година, па и у овој кампањи, чули смо и опозиционе политичаре, који говоре грађанима да узму новац, а гласају по савести. То никако не може бити добар пут, а свакако је противзаконит. Грађани су и свесно и несвесно део коруптивно-клијентелистичке мреже, па није ни с њих скинута сва одговорност.

Ипак, новац је победио идеје. Ако се држимо да је потрошено 11 милиона на оглашавање, а да смо чули мало или ништа – ово делује као промашена инвестиција. Власти на свим нивоима у БиХ (централном, ентитетском, кантоналном) трошиле су више него опозиционе партије, али занимљиво дале су и мање идеја и решења.

Субјективни је закључак да кампања није понудила никава крупна решења, никакве визије, перспективе развоја. Ипак, не можемо све актере изједначити и свакако је било оних који нуде другачији приступ, конкретније потезе и могуће боље исходе.

Међутим, овде је реч о корену проблема који производи трајну последицу по функционисање система.

Сваки грађанин БиХ, Републике Српске, када погледа рекламе, политички маркетинг, билборде води се мишљу да је све то прескупо, да је то неко морао да плати, да је то узалудно потрошен новац. Исти тај  грађанин, не зна колико то кошта, али је сигуран да је  то „бачен“ новац.

Не мора да чита истраживања и анализе, да би знао да превелика цена маркетинга служи премалој понуди решења. Стара флоскула да се „порше не рекламира, јер другима треба реклама да би се продали“ није тачна. „Порше“ троши на рекламу велика средства јер и добар прозивод мора имати добру промоцију.

Ако економску логику пребацимо на политичку, онда би и добре идеје и решења требало да имају промоцију, како би показали да су боље од других. Проблем политике је што бирач нема простор и време да види шта је боље, јер је галама победила мудрост.

Маркетиншко „бомбардовање“ изместило је бираче од разумног сагледавања проблема и решења, ка конзумацији свега што види.

Као и на много места у свету, у БиХ је поново „политику решења“ победила „политика скандала“ (Томсон).

Ова политика води се сензационализмом и покушајима медијског фабриковања скандала. Детаљне анализе (Мануел Кастелс, књига Суноврат, 2022) показале су да ова политика скандала често не мења мишљења према конкретним политичарима (више волимо „свог корумпираног“ политичара од оног корумпираног преко пута њега), али на другим ниво разара систем: убеђује људе да је све бесмислено, да не треба веровати у систем и да институције немају никакву сврху.

С друге стране, Иван Крастев, с правом тврди да многим владајућим елитама и јесте циљ да људи верују да су „сви исти“, јер ако су „сви исти“ онда потреба да се нешто мења и нема. Штавише, владајуће елите подстичу незадовољне да „гласају ногама“ и да се селе из земље, ако им постојећи систем не одговара.

У случају Босне и Херцеговине, рекло би се, да су успели. Људи одлазе, нико (75%) не верује у слободне и поштене изборе, самим тим и ако гласа, схвата да је то узалудно.

Владајући верују да су успели, а не разумеју да тријмуфа нема. Нико не верује у систем, нико не поштује институције и сви гледају да „хватају кривине“ у поштовању ауторитета, плаћању пореза, доприносу зајединици.

Овај тријумф нужно има ефекат бумеранга и кад тад се враћа са разорним дејством. Јасно је да тренутне владајуће елите то баш и не занима, јер је циљ узети све сад и одмах, а неко сутра је далека будућност.

Делује да су све ово разлози да се човек дистанцира, да не учествује и да се пасивизира. Ипак, све су ово разлози да човек буде активан, да гласа и да верује у промену.

Ентузијазам не треба темељити на веровању у људе, него на веровању да сваки човек у свом списку личних интереса има и оне који се тичу свих нас. Да потребом да реши свој проблем, решава и наш.

Постоји низ предрасуда о гласању, али и важних ставова. Само ћемо неке образложити као подстицај да сваки грађанин без обзира за коју партију или кандидата је, да треба да гласа.

У земљама у којим већина сумња у процес (а у БиХ их је 75%), једини начин да се сумња смањи је да гласате.

Ако гласате, мање су шансе да било која изборна манипулација буде спроводена. Ако не гласате, могућности за злоупотребом су веће. Не дајте им простор да манипулишу.

Њихов циљ је да онај ко је незадовољан буде и ућуткан. Ваш глас је заиста и ваша критика. Без обзира за кога и како гласате.

Ако немате велики избор и мислите да нико не заслужује ваш глас, онда можете и поништити листић. Ваших 30 минута да потрошите на одлазак на гласање и поништавање листића, биће већа критика постојећим партијама него ваш останак кући.

Постоје и оне приче да један глас не мења ништа. Ово је веома често тачно, али се дешавало да тај један глас не промени ништа.

Ипак, ако један глас не мења ништа, зашто су они потрошили милионе да дођу до сваког бирача и зашто ће вам (вероватно) нудити нечасне и противзаконите понуде новца за глас, ако ваш глас не значи ништа. Човек који гласа има и веће право да се љути. 

Ниједна промена се није десила ако останете кући. Многи јесу преспавали промене, па се после на њих прикачили, али до промена неће доћи ако сви чекају да се прикаче.

Исто тако је и са онима на власти, они су спремни да убеде своје присталице, да је важно да чувају контиунитет. Да до промене не би дошло, они морају да гласају. Али се промене не могу спречити ако сви гласају.

4. октобар је ту – ако се двоумите да ли гласати или не, успели су да вас убеде да је небитно. Они су победили.

Проф. др Деспот Ковачевић, Факултет политичких наука Београд