Dizel za Trampa, vrijeme za Putina: Manji pritisak na Srbiju i Srpsku?

Ako Vašington može da pregovara sa Moskvom zbog svojih farmera i prevoznika, Beograd ima snažan politički argument da insistira na energetskoj sigurnosti svojih građana. Trampov dogovor o ruskom dizelu otvara prostor da Srbija svoje interese obrazlaže istom logikom kojom se rukovodi američki predsednik. Kada se pravila prilagođavaju potrebama velikih sila, potrebe manjih država moraju dobiti mesto za pregovaračkim stolom.

Piše: profesor Stefan Surlić

Donald Tramp je 9. oktobra najavio isporuke ruskog dizela američkom i svetskom tržištu, počev od više od 300.000 tona, sa narednim količinama koje bi ukupno dostigle oko 4,8 miliona tona. Najveći deo obećanja zavisi od stanja ruskih rafinerija. Američki OFAC istog dana odobrio je povezane transakcije do 7. aprila 2027. Odluka ima pravno dejstvo i političku težinu, iako dinamika i puni obim isporuka tek treba da budu potvrđeni.

Tramp time pokušava da dobije nešto što može pokazati biračima pre izbora za Kongres: jeftinije gorivo i manji pritisak na troškove života. Putin dobija pristup tržištu koje mu je bilo ograničeno, uz priliku da obnovi deo prihoda i pokaže da Vašingtonu ipak treba ruska energija. Njihovi motivi se susreću na tržištu goriva, dok rat u Ukrajini traje. Upravo zato dogovor zaslužuje ozbiljnije tumačenje od priče o nekoliko tankera.

Ovo jeste znak selektivnog otopljavanja američko-ruskih odnosa. Obim tog otopljavanja ipak se mora precizno odrediti. Jedna dozvola za dizel ne potvrđuje sveobuhvatno pomirenje, promenu američkog odnosa prema ruskim teritorijalnim zahtevima ili dogovor o novoj evropskoj bezbednosnoj arhitekturi. Takav zaokret zahtevao bi mnogo šire odluke. Za sada se vidi spremnost na trgovinu i popuštanje u konkretnoj oblasti. To je dovoljno da promeni deo političkih očekivanja, ali još ne dokazuje trajnu promenu strateških odnosa. 

Da li Moskva dobija zeleno svetlo za nastavak rata? Objavljena dozvola ne daje vojno ili političko odobrenje za ruske operacije. Njeno praktično dejstvo, međutim, može olakšati njihovo finansiranje. Ako Rusija dobija ekonomski ustupak bez proverljivog ustupka u ratu, smanjuje se pritisak da promeni ponašanje. Politički signal koji Moskva može iščitati jeste da američka potreba za jeftinijim gorivom može nadjačati zahtev za strožim pritiskom na Kremlj.

Tramp je okrivio Zelenskog za visoke američke cene dizela i pozvao na promenu ukrajinskog predsednika. Takva poruka pokazuje koliko se američka domaća politika umešala u odnos prema Kijevu. Pritisak da se očuva snabdevanje gorivom sada se neposredno povezuje sa zahtevima upućenim ukrajinskom rukovodstvu. 

U ratu iscrpljivanja takav signal vredi. Ako Putin zaključi da može istovremeno da održava vojne ciljeve i postepeno vraća ekonomsku saradnju sa SAD, imaće manje razloga za brz kompromis. To povećava rizik produžavanja rata. Istovremeno, moguć je i američki pokušaj da trgovinu pretvori u polugu za kasnije pregovore. Njegov uspeh moraće da se meri ruskim ponašanjem prema Ukrajini, a ne samim postojanjem poslovnog dogovora.

Finansijski značaj sporazuma postaje jasniji kada se pogleda stanje ruskih prihoda. Rojters je 5. oktobra, pozivajući se na Ministarstvo finansija Rusije, objavio da su poreski prihodi povezani sa naftom i gasom u prvih devet meseci 2026. bili približno 17 odsto niži nego godinu ranije. Pad je zabeležen uprkos visokim cenama nafte, uz očekivani budžetski deficit od oko tri odsto BDP-a za 2026. Ruskoj državi je zato važno svako olakšanje koje može povećati izvoz ili poboljšati uslove prodaje. 

Za predstavu o redu veličine dovoljna je jednostavna, izričito hipotetična računica. Pri ceni od 1.000 dolara po toni, početnih 300.000 tona vredelo bi oko 300 miliona dolara, a isporuka svih najavljenih približno 4,8 miliona tona oko 4,8 milijardi dolara bruto. Ugovorena cena nije javno poznata i ovo nije procena već ostvarenog prihoda. Računica pokazuje koliko bi velik posao mogao biti ako se najavljene količine zaista isporuče. 

Geostrateški, ovaj potez otvara pukotinu u usklađenosti američke i evropske politike prema Rusiji. Evropa može nastaviti da ograničava ruske energetske prihode, dok Vašington odobrava posao koji treba da pomogne američkom tržištu. Za male države taj razvoj ima dvostruko dejstvo. Razilaženje velikih otvara dodatne kanale za pregovore, ali pravila čini manje predvidljivim. Srbija zato može dobiti više prostora da traži izuzetke i održive aranžmane. 

Najkonkretniji srpski interes je NIS. Prema zvaničnom saopštenju od 30. septembra, američka dozvola za njegovo poslovanje produžena je do 30. oktobra. Dok SAD ruskom dizelu otvaraju pristup tržištu do proleća, Srbiji je za rad ključne energetske kompanije ostavljeno još jedno kratko produženje.

Pravni osnovi tih dozvola razlikuju se, ali političko pitanje ostaje jasno: zašto bi stabilnost američkog snabdevanja imala prednost nad stabilnošću srpskog snabdevanja? Beograd sada može uverljivije da traži dugoročnije i preciznije uslove za rad kompanije, dopremu sirovina i plaćanje. 

U političkom smislu, približavanje Vašingtona i Moskve moglo bi da oslabi pretpostavku da svaki srpski odnos sa Rusijom nužno znači sukob sa Zapadom.  Američko-rusko približavanje, međutim, moglo bi da pojača politiku uslovljavanja koju EU vodi prema Zapadnom Balkanu. Ako vodeće evropske države procene da Vašington ublažava pritisak na Moskvu radi sopstvenih interesa, mogu pokušati da čvršće vežu region za svoju spoljnu i bezbednosnu politiku.

Brisel već insistira na usklađivanju kandidata sa tom politikom, dok isplate iz Plana rasta zavise od ispunjavanja utvrđenih uslova. Srbija bi tako mogla dobiti više prostora za pregovore sa SAD, a istovremeno se suočiti sa oštrijim evropskim zahtevima prema odnosima sa Rusijom. Slična logika može zahvatiti i BiH: američka pragmatičnost ne mora značiti evropsku popustljivost.

Američki energetski interes u BiH pritom ostaje jasno definisan. Južna gasna interkonekcija predviđena je da preko Hrvatske poveže BiH sa LNG terminalom na Krku i otvori alternativni pravac snabdevanja. BiH i Hrvatska potpisale su međudržavni sporazum 28. aprila 2026, u prisustvu američkog ministra energetike Krisa Rajta.

Američko Ministarstvo energetike izričito je povezalo podršku tom projektu sa povećanjem uvoza američkog LNG-a, u okviru šire inicijative izgradnje gasne infrastrukture u srednjoj i istočnoj Evropi.

Zato dogovor o ruskom dizelu ne daje osnov da očekujemo odustajanje SAD od interkonekcija, novih tržišta za njihov gas ili dugoročnog ekonomskog prisustva u regionu. Vašington može da kupuje rusko gorivo radi ublažavanja domaćih cena i istovremeno podstiče prodaju američkog LNG-a na Balkanu.

Obe odluke mogu služiti istoj politici zaštite američkih interesa. Gasovodi i terminali povezuju tržišta na dugi rok, pa će njihov komercijalni i geostrateški značaj postojati i posle trenutnog dogovora sa Moskvom. Kontinuitet tih planova zato je uverljivije očekivanje od njihovog napuštanja.

I u samoj energetici mogu se ukrstiti različiti američki i evropski zahtevi. Stručna analiza ICIS-a ukazuje da američka podrška Južnoj interkonekciji ne uklanja obaveze BiH prema evropskim energetskim pravilima. Evropska komisija podržava smanjenje zavisnosti od ruskog gasa, ali insistira i na usklađenosti sa pravnim tekovinama EU, pravnoj sigurnosti i klimatskim ciljevima.

BiH tako može istovremeno dobiti snažnu američku podršku za gasovod i stroge evropske zahteve u vezi sa njegovim sprovođenjem. Srpski interes u takvom okruženju jeste raznovrsnije i povoljnije snabdevanje, uz pažljivo procenjivanje troškova i dugoročnih obaveza.

Šire geopolitičko rasterećenje regiona zato pre svega zavisi od održivog okončanja rata u Ukrajini. Dok rat traje, odnosi sa Rusijom ostaju pitanje bezbednosnog svrstavanja, a Balkan prostor nadmetanja oko političkog uticaja i energetskih pravaca. Jedan dogovor o gorivu može otvoriti pregovarački prostor, ali ne uklanja uzrok tog pritiska.

Održivi mirovni sporazum, sa proverljivim obavezama i bezbednosnim garancijama, mogao bi da umanji potrebu velikih sila da od regiona stalno zahtevaju dokazivanje pripadnosti. Mir ipak ne bi automatski uklonio evropske pristupne uslove, spor oko Kosova ili unutrašnje nesuglasice u BiH. Otvorio bi povoljnije okolnosti da se ta pitanja rešavaju uz manje spoljnog pritiska, odnosno omogućio bi da se srpski interesi razmatraju izvan logike rata u Ukrajini.

Za BN TV portal: Stefan Surlić, vanredni profesor na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu