Амери у шоку, а ми пред финале играмо фудбал

Кошарка 21.07.2020 | 13:21

Била је 1996. Олимпијске игре у Атланти. Српски спортисти су на највећу смотру спорта отишли након ратних година. Није им било лако. Кошаркашка репрезентација Југославије се вратила са сребрном медаљом. У финалу су Владе Дивац и другови снаге одмјерили са „страшном” Америком. Тридесет минута су се држали одлично против дрим-тима, али то је било све. Међутим, нико није туговао. То одличје дошло је као мелем на рану послије свих недаћа.

Дивац се присјетио свих дешавања.

– Кошаркашки тим је на располагању имао два стана. У сваком стану је по шест играча и неколико људи из стручног штаба. Осим кревета и најнужнијег намештаја, у становима није било ничега. Није било ТВ сале, ни ресторан. Оброци су организовани у оквиру олимпијског села, али је позиција зграде била таква да смо морали да пјешачимо петнаестак минута до ресторана. Тада је на сцену ступила наша позната сналажљивост. Брзо смо се организовали. Ступио сам у контакт са људима из обезбјеђења и домарима који су били задужени за нашу зграду и брзо смо направили договор: ми скупимо новац, они нам купе и донесу све што нам треба – телевизоре, музику, микроталасне пећи, а по завршетку Олимпијских игара све остане њима – каже Дивац а доноси Блиц спорт.

Били су одушевљени када су добили све ствари које су тражили.

– Људи су посао одрадили одлично. Све су нам купили, а као поклон смо добили и возић који спортисти користе на голф теренима. Тако смо постали моторизовани. Кошаркаши, одбојкаши, ватерполисти, али и други наши спортисти користили су возић да се одвезу на оброке. Сјећам се да су спортисти из других земаља били љубоморни на нас.

Експедицију Југославије красило је другарство и тимски дух.

– У олимпијском селу сви наши спортисти су се међусобно бодрили. Наравно да је у незаборавној успомени остао наступ кошаркашке репрезентације и чувено финале са америчким дрим тимом. Тада смо у репрезентацији играли Дејан Бодирога, Предраг Даниловић, Саша Обрадовић, Никола Лончар, Жарко Паспаљ, Мића Берић, Александар Ђорђевић, Жељко Ребрача, Зоран Савић, Дејан Томашевић, Миленко Топић и ја. У стручном штабу били су Жељко Обрадовић, Душан Ивковић и Мирослав Николић.

Дивцу посебно мјесто у сјећању заузима један детаљ.

– Памтим да смо пред утакмицу у Џорџија дому пред 30.000 гледалаца у ходнику пред излазак играли мали фудбал, док су се амерички суперстарови, смртно озбиљни припремали да изађу на паркет. Наше другарство и колективни дух били су огромни. Играли смо равноправну утакмицу тридесетак минута и за то вријеме у дворани је углавном владао мук. Тада се први пут десило да је неко пружио значајнији отпор дрим тиму. Наравно, Американци су побиједили, ми смо освојили сребро, али том утакмицом смо најавили оно што се догодило неколико година касније и улили вјеру свима да не постоје непобједиви.

У Југославији је приређен величанствен дочек на сада већ чувеном балкону.

– Дочек је био величанствен. Људи су били поносни на нас, на наше резултате и начин на који смо представљали земљу на Олимпијским играма. То је била ствар која је умногоме обиљежила наше спортске каријере – подвукао је Дивац.

(Блиц)